Sve do puberteta odbijao sam hranu kao Branimir Glavaš. Da ne bude zabune, u osnovnu školu krenuo sam fatalne 1971. godine, no moje odlučno ustrajavanje na gladovanju nije bilo motivirano političkim razlozima. A kako i bi kada su me tih dana, puno više od Savke, Tripala i Budiše, zanimali Komandant Mark, Blaf i Žalosna Sova. Odricanje od tanjura, osobito dubokog, nije bilo pitanje moga slobodnog izbora. Naprosto, mučio me apetit: ne da je bio slab, nisam ga uopće imao. Sirota baba zaludu je obigravala oko mene sa žbativenim jajima i paradižotom, molila i kumila da zinem i progutam makar jedan zalogaj - sveudilj sam se inatio kao časni slavonski muž.
