| Piše vlado ozretić |
- A sinko, šta ti je to? - upitao nas je šjor Duje stojeći u sjeni monumentalne katedrale svoga imenjaka.
- Gvantijera šjor, a more poslužit i da sakrijemo glavu od sunca - u šali odgovorismo.
- Aha, a šta onda tipkaš po njemu, blesavo dite? - mrzovoljno je odvratio ne želeći se fotografirati, valjda iznerviran “zvizdanom” koji je u kasnim prijepodnevnim satima nemilosrdno tuka po Peristilu prepunom ljudi.
“Gvantijera” u našim rukama na sebi nije imala “dvi velike s mlikom”, već smo na njoj držali cijeli svijet, što god potražili - na njoj bi i našli. Šjor Duje je bio tek jedan od velikog mnoštva koje nas je u čudu gledalo, više zbog onog što držimo u rukama nego zbog strke odrađivanja...
