Dala bih sve da se samo još jedanput, barem na pet minuta, mogu osjetiti tako bezbrižno kao večer pred maturalnu ekskurziju. To je onaj osjećaj sreće i treperenja pred put kakav sam nekad i kasnije znala imati, ali nikad više baš toliko čist i bez trunčice brige.
Pred nama je bilo desetak dana same esencije radosti i mladosti koja, a to je ono nešto što školsko putovanje razlikuje od svih ostalih, neće završiti s povratkom u klupe. Vratili smo se razdragani, zbliženi, možda bliskiji s nekim iz razreda do nas, neki su se prvi put napili, neki prohodali... Kaže li se još i danas prohodati s nekim?
Sve im je propalo
Obaveze i brige tih godina bile su mala maca prema onome što nas tek čeka i sva je sreća što o tome nismo imali pojma. Četvrti srednje je vrhunsko...