Tvoj prvi susret s HNL-om dogodit će se u vrime kad HNL-a još nije ni bilo. Zapravo, nije se ni igralo u Hrvatskoj. To prolitno večer - 09.05.1987. - u finalu Kupa na stadionu JNA u Beogradu našli su se Hajduk i Rijeka. Bilo ti je pet i po godina i bit‘ će to prva utakmica da si zna šta gledaš, a gleda si neviđenu dramu, ludu seriju penala i obrane Ramba Varvodića.
Sve od tada, u dičjim očima nogomet će postat važan, važniji čak i od igre u ulici, franja i slija.
S polaskom u školu i naučenim slovima sportske stranice Slobodne, rasporedi i tablice bit‘ će nešto u čemu se gušta, nezaobilazne. I kad te ćaća, veteran Starog placa, prvi put odvede na Poljud opet je tu Rijeka i opet penali. Onako malom, stadion ti se činija još lipši, Jarni još brži a Bokšić još veći.
To se ne zaboravlja.
Baš ka‘ ni glas Borisa Mutića i Kup ‘91, opet u Beogradu, opet na JNA, samo ovaj put pala je Zvezda. Malo kasnije i čitava država i u debeloj sjeni rata krenit će HNL - Hrvatska nogometna liga. Sve bit‘ će skromnije, svega bit‘ će manje: imat ćete samo jedan derbi, samo jednog dostojnog suparnika, onog zagrebačkog koji se sad drugačije zva. Prvo HAŠK Građanski, posli Croatia.
I jedno i drugo posve umjetno, neuvjerljivo jer za vas jednako ka‘ i za Smogovce gori bija je i osta samo Dinamo.
Na početku priče Špacin Hajduk je (pre)jak i uzet će prvi od iduća tri naslova. S Katom na klupi, Butorovićem i Pralom iz Splita te povratkom Gabrića, Vulića, Asanovića bit‘ će još jači, toliko da se i strašni Van Gaalov Ajax mora pomučit da ga izbaci iz Lige prvaka.
Iduće proliće, prid Euro u Engleskoj i prvi nastup Vatrenih, u borbu za naslov umišat će se mali simpatični klub sa sjevera koji igra dobar nogomet i nikom ne pušta - "Bumbari" Anđelka Herjaveca Đelca. Govorilo se tada "hrvatski Manchester", samo misto Fergusona na klupi splitsko dite Luka Bonačić.
U zadnjem kolu na Poljudu - nedilja, 12.05. - tribala im je još samo jedna pobjeda i bit‘ će prvaci. Jesmo, prvi i zadnji put navijali smo da Hajduk izgubi, kako mi nismo mogli neka Varteks osvoji. S druge strane, suci su pazili da se to ne dogodi i nije se dogodilo. Posli utakmice kamera HTV-a ulazi u svlačionice, igrači Varteksa plaču ka‘ šta muški znaju plakat kad izgube i dožive nepravdu a getanin Luka ih tješi ili barem to pokušava ričima:
"Glavu gori, pamti pa vrati!"
Nisu nam nikad vratili al‘ kako već život zna bit‘ ironičan svaki put kad bude titula u zadnjem kolu bit‘ će to protiv "Krojača" iz Varaždina.
Tamo 2001. triba nam pobjeda u gostima. Eno i Gorana na tribinama, navija. Po dva Leke i Bubala i eto ih na punoj Rivi, prava ludavica kako je i red kad je proslava. Pa 2004. doma, opet nam triba pobjeda. Volej Vejića za naježit se, bijeg, gol i marama Popaja.
I to je još jedna.
I 2005. opet na Poljudu, opet nam triba pobjeda. Opet Leko i Niko Kranjčar, puno golova - 6:0 - i zasad zadnja. Dvi godine kasnije, na Svetog Duju, udaje se tvoja sestra i odlazi iz Splita za Varaždin. Dobit će sina i iako su ovi gori tili da se zove drugačije, moga je i mora je bit‘ Duje i nikako drugačije.
Tri godine kasnije, Varteks će postat (samo) Varaždin a mali Duje iz Varaždina doć će na lito u grad svoje matere. Vodit ćeš ga na Stari plac da se sa šalom oko vrata slika ispod murve. A na Bačvice, zadnji dan prije povratka, mater će mu namjerno malo mora u lice da se zagrca, napije.
On se ljuti, plače a ona mu kaže:
"To je da zapamtiš, da ti ostane."
Te jeseni kad se gori vrate krenit će u vrtić. U jednoj od onih dičjih rasprava čiji je tata jači i ko šta ima ka‘ odgovor na hvalisanja drugih on će prkosno reć:
"A moj dida ima more!"
Tri godine kasnije krenit će u školu a u školi s dicom tako uvik bude: čim si malo drugačiji - govoriš kaj a zoveš se Duje - krenu te zajebavat oni običniji. Jedan dan će doć doma i pitat mater:
"Mama, zašto sam ja hajdučki peder?"
Vrime leti i ima od toga sad već 10 godina. Ka‘ i svako i ovo lito su došli doli na 10 dana. Nije to više oni mali Duje koji ne zna zašto ga vodiš slikat se sa šalom ispod murve. Sad je već veliki magarac, tovar. Je, učlanila ga mater. Ima i Livajinu majicu, Livajin dres i Hajdukovo sve a tebi je bilo drago, puno drago, ma baš je.
Sutra igramo u Varaždinu.
Tvoja sestra i njen Duje na jednu - njen muž, njegov otac na drugu stranu.
A tvoj ćaća, njegov dida, koji je nekad davno visija na istoku Starog placa, neka je lipe godine uvatija, neka se puno toga ostavija, sve još prati, sve još zna, Hajduka se nikad nije ostavija. Malo radio i duga antena i ovo popodne bit‘ će uz njega.
"Moga san bit‘ i bez para i bez ručka al‘ nisan bez Hajduka."
I onda sitiš se, u glavu ti dođe ona rečenica... da, ona o klubu za kojeg se živi a ne (samo) navija. I shvatiš, suznih očiju iskreno, to nije izreka, to je istina.
To je stvarno tako.
