Započnite s partyjem na brodu, s pićem u ruci, odlični su kebabi, odlični burgeri, zgodne žene, možete voziti kajak, ići na plažu, dobro se napiti... A onda noću, “Charlie’s”, “Central”, “Vanilla”... svugdje dobre vibracije – dobrodušno je zemljacima i izvanzemaljcima britanski tiktoker i influencer Dan Bennett priporučija provod u Splitu.
A Splićani se uvridili – nismo mi partijanerski, alkoholičarski grad. Nismo mi misto za kebabe i burgere i svakojake vibracije. Mi smo grad povisti i kulture, trezvenjaka i mediteranskoga ugođaja. Goste triba navrćat da upoznaju našu pravu stranu, a ne samo ovo: zabava, lokanje i drogiranje.
Tako isto smo se ofendili i na onoga nigerijskoga poslovnoga čovika šta je prin par godina oduševljen zaključija kako je Split – Afrika sa strujon. A nama krivo. Mo’š mislit šta nas je uvridija. Da nije malo obratno, da nije Split grad baš takav kakvin ga vide i dožive oni koji nas saliću sa svih strana? Di su falili? Nigdi i u ničemu. Ljudi su nas od srca reklamirali, totalno besplatno.
Ludo tulumarenje
Ruta koju je opisa ovi britanski i svitski putnik baš je ono šta devedeset posto naših gostiju traži. I nalazi. Ona dva lanjska putnika šta pišaju u paru u fontanu nasrid Marmontove, oni izvanzemaljci šta su rigali i kenjali po palači, oni šta po starin splitskin plažama puštaju muziku s mobilnih zvučnika od koje ne možeš mislit, a kamoli čut more, vitar ili susida, svi oni bolje poznaju Split dvadesetih godina dvadeset i prvoga stoljeća nego njegovi građani.
Iz više razloga, a jedan ćemo spomenit – više ne dolazimo u centar grada. Oni Mohikanci šta doli još živu i rade pomalo su i zamukli. Umisto po prazima okupljaju se na društvenin mrižama i grintaju. Šta in je ostalo. Ko će goloruk na šarene armije?
Sve uzalud, jer ne vidimo kako ono o čemu maštamo i čega se sićamo više ne postoji i teško da će se vratit. Ljudi moji, šta mi više kmečimo njima je sve bolje.
Još se nije čulo furešta da je reka rič kontra Splita. Dapače, po društvenin mrižama samo je oduševljenje, euforija! Ništa njima ne smeta ono što nama čupa živce: ni šporkica, ni cijene, zapušteni obod povisne jezgre, gužva, nered. Oni su došli u centar partijanja i baš su to našli. Sićate se prvih lita Ultre, kad smo afanavali od kakanja oko stadiona, brda otpada, spavača po šentadama, zamantanih ludaša po ulicama.
Mi smo se zabezeknuli, a njima je sve to normalno. Dok su se ultraši civilizirali, privikli oni na nas i mi na njih, već su došle nove generacije, sad je cili Split jedna velika Ultra. Šta je samo tri, četiri dana ludoga tulumarenja, kad bubetanje traje po cile dane i noći. Po cilome gradu. Turisti su ka gagrice, oni unaprid znaju, prije nego su došli, di će nan nać slaba mista i di smo tanki.
Puno njih san čuja di sa strajon očekuju sezonu koja dolazi, evo je po maja, a već misec dana grad je krcat. Još se nekako i snalazimo, ali ova početna furtutma navišta sve šta dolazi.
Pa nije za čudit se, ko radi u turizmu i od njega živi normalno da se neće puno protivit. I oni bi tili mirne goste sridnjih godišta, koji su potrošni i nema ih čut ni vidit. Ali kad nas već zasipaju kolone mlađarije, dobar nan je i turizam od kapule i marmelade. Pardon, kako je napisa jedan Getanin – gologa prkna, koke i džina.
Nismo mi u prilici da se protivimo, od turizma se živi, a onda se nećeš jogunit. Koga briga sviđaju li se radniku na fabričkoj traci vide kojima se zavidaju kola ili sumnja u kvalitetu laka na karoseriji? Vidaj, pituraji i muči. Ako ga ne uvalimo, ostat ćeš bez kruva. Tako je i sa splitskin turizmon koji je kroz godine posta specifičniji nego u ostala četiri dalmatinska grada od kojih mi je srcu najbliži šibenski model.
Ulicama trešti dum-dum
Dok se Split okrenija “prknu, džinu i koki” naši Šibenčani su se odlučili za drugačiji, polagani i kulturniji ritam. Glazbene i kulturne manifestacije, festivali i druga događanja na razini su o kojoj Split može samo sanjat. I oni to upiru godinama a centar grada sređen je – sami cukar.
I oni svojin događanjima privlače mlade, ali neke skroz druge mlade, među njima puno domaćih koji nešto slično ne mogu nać doma. A muzika je – stara stvar – jedan od osnovnih medija komuniciranja, pa dok se Šibenik okrenija najkvalitetnijoj urbanoj muzici svih profila i dolaze in velike glazbene zvizde ciloga svita i regije, Spliton trešti dum-dum nepoznatoga porijekla sa zvučnika (za furešte) i cajke i domaćice (za domaće). Šta se iz toga može isprofilirat nego pišanje u fontanu i rigotina po kalama?
Dok Šibenik sam kreira svoju ponudu, pa tako i profil onih koji mu dolaze, Split se pripustija onima koji dolaze, oni određuju pravac i način zabave, pa kome milo kome mrsko.
Pripuštajući se stihiji Splićani su izgubili korak sa sviton, slušaju ili cajke ili domaću prahistorijsku muziku svojih roditelja, a oni mali dil ljudi koje nešto zanima ide – u Šibenik. Šta smo doživili? Ko bi reka da će nas Šibenik satrat u ovin stvarima?
A ipak je tako. Nekidan, u kontu Svetoga Duje, pitali smo se kako bi bilo opet na Rivu dovest koju stranu pivačku zvizdu, šta se bilo lipo primilo neko vrime, a onda poslin par godina ugasilo. Zaključak je: da, ali ne za manje od pet godin, jer bi najmanje toliko tribalo da se poseljačeni (skuža seljacima) ukus splitske publike izbaci iz ušiju i da u njemu nađe misto nešto šta je stvarna kvaliteta.
Naša vlast će se uvik radije odlučit da dovede neki naš prokušani vokal koji se počeja brusit dok se polovica onih na Rivi ni rodilo nije. I neka je tako jer kakvi smo, mogla bi lako za Sudamju zapivat i koja balkanska pevaljka. Bija bi to vjerojatno nezapamćen posjet publike. Sve bi pucalo. I doslovno.