Ovo nas raduje, ovo ne možemo zaobići, ovo su ljudi zbog kojih mi sve ovo i radimo, zbog kojih trčimo za događanjima, vijestima, radostima i tugama.
Ljudima nalik Splićaninu Miru Vrgoču koji od davne 1968. godine svaki dan, gorilo, orilo kupuje i čita našu i vašu Slobodnu Dalmaciju. Uhvatili smo ga nasred Rive, na blagdan sv. Duje, taman u iščekivanju procesije. Našao je lijepu poziciju odakle će dobro vidjeti događanje, čuti misu. Stoji na nogama, iza njega je kafić, tu je i kava, u rukama mu Slobodna Dalmacija, i dok čeka početak, lipo gušta čitajući novitade.
- Bogati, moga san avion kupit koliko sam na Slobodnu potrošija od 1968. godine, od prvog dana od kad san iz vojske izaša. I doma doša, i, op, sutradan uzea Slobodnu i od tada je nisan presta kupovat i čitat. Svaki dan, kažem vam lipo, to je to, rutina i tradicija i navika i običaj. To je Split, ovo naše. Znači dignem se, sad san u penziji, oden u grad na kavu, kupin puten Slobodnu Dalmaciju. I onda dok pijuckam kavu krenem u prvo čitanje. I onda kad se vratin doma nastavim – kaže Miro.
Ima nešto, pojašnjava u tom šuškavom papiru, u mirisu novine iz tiskare zbog čega ne želi odustati od papirnatog izdanja. Ima mu taj šušt gušt na kojeg je navikao već toliko desetljeća.
- Kako bi vam reka, mogu ja nju pročitat i na internetu, ali ovako mi je nekako draža. I kad oden na put onda i po tim našim drugim gradovima iden je po trafikama potražit. Ne možeš kad si tako naučija, drukčije ne ide – kaže Miro Vrgoč.
A što čita?
- Sve, posebice sport. Volija bi da ga je više, još više utakmica, detalja, eto ako mene pitate – kaže Miro, naš vjerni čitatelj.