Zove me stari prijatelj - često on mene zove, roman bi se o njegovim pozivima mogao napisat – i pita me nešto šta me duboko zamislilo. Pitanje je na mistu. Čoviku triba savjet. Nisam mu puno pomogla: stvar je ozbiljna, ne bi se tila mišat. On, naime, želi zajebat državu. Pa ako bi se ko stručan tija pro bono uključit… Bujrum!
Dakle, zove mene rečeni prijatelj i kaže da je sinoć bija s jednim prijateljem glumcem – neću ga imenovat, đidipiar – i da mu je taj glumac dao fantastičnu ideju koju bi on sad proveo u djelo.
Prijatelj je umirovljenik, a mirovina mu je, više-manje, nikakva. Njegova punica, međutim, žena o kojoj je moj prijatelj cilu knjigu napisa, ima bokun penzije, šta bi se reklo. Žena je cili život radila ozbiljan posal, pa stekla, i sad ta penzija...