Moj zanat mi je dao, da parafraziram Arsena, da još davnih dana, ima tome 15 i više godina, vidim izložbu na kojoj je u Solinu Neno Mikulić prvi put izložio svoju Babu. Bila je to mala, ali nezaboravna skulpturica, topla, snažna, nježna, sva u crnom, ali duhovita.
Srela sam jednu drugu njegovu Babu u Salonu Galić u Splitu, par godina kasnije. Ta je bila velika, pedalj manja od mene, ali ta me se nije dojmila. Bila je nekako mršava, nije bila u crnini i imala je plavu kecelju i više mi je sličila na vremešnu pomoćnu radnicu u ugostiteljstvu nego na prototip prave vlaške babe. U moru Mikulićevih skulptura koje sam vidjela kasnije, među galebovima, psima, kapetanima s mini-genitalijama, brkatim ružodavateljima, zaljubljenim parovima, brodovima, morskim psima.., Baba mi je najdraža....