Godine 1975., jedan mladi nepoznati pjevač s prevelikim naočalama koji se zvao Oliver Dragojević zarazio je tadašnju još socijalističku Dalmaciju futurističkim pjesmuljkom koji je opisivao kako će divno biti u Splitu daleke 2002. godine.
U skladu s optimizmom “svakog-dana-u-svakom-pogledu-napredujemo” epohe, Oliver je pjevao o svijetu budućnosti kad će svatko imati telefon (!), kompjutori će misliti za nas, Split će imati novi stadion, a riba će dolaziti ne iz Maroka, nego (valjda tipfeler?) – s Marsa.
Koliko god te futurološke fantazije bila naivne, postoji u Oliverovu disko SF-u s davnih Prokurativa nešto što je u osnovi dirljivo: naime, tada – te 1975. – ljudi su začudo mislili da budućnost donosi nešto dobro.
U skladu s optimizmom “svakog-dana-u-svakom-pogledu-napredujemo” epohe, Oliver je pjevao o svijetu budućnosti kad će svatko imati telefon (!), kompjutori će misliti za nas, Split će imati novi stadion, a riba će dolaziti ne iz Maroka, nego (valjda tipfeler?) – s Marsa.
Koliko god te futurološke fantazije bila naivne, postoji u Oliverovu disko SF-u s davnih Prokurativa nešto što je u osnovi dirljivo: naime, tada – te 1975. – ljudi su začudo mislili da budućnost donosi nešto dobro.
