Kad se sitin nogometa, sav se uzdrkćen. Najžalije mi je kad reču da su ga izmislili Englezi. Ja znan da su neka istraživanja pokazala da se nogomet u svojoj vulgaris verziji igra u antičko doba oko Sinja. Kako mogu Englezi ižinjat nogomet, a mi njima, pa i Belgijanci bit dokturi za taj isti nogomet.
Kažu, izmislili su oni i njijovi grofovi i tenis i to ka gosposki sport. Lako in je to bilo kad su imali pod sobom pola svita i ćućali njijove novce. Šta š drugo nega ižinjavat. Mi smo isto inovatori. Mi smo ižinjali način kako s puno pameti, truda i karaktera, a malo novaca, satrat sve sile nogometne na svitu. Kad čujem šta upućeni govore o dva francuska gola, onda vidin da smo mi stvarno najbolji. Sad kad je sve gotovo, da bi pokazali di smo mi, triba bacit oko doli i tako vidit di su ostali. Sve ćemo ih vidit pod sobon.
Dobro se sićan 98. godine. Strepili smo i onda uz televizor. Ćiro mi je iša na živce s kapon onog njijova policajca. Samo je sebi diza repicu. I bili su oni, svaka čast, treći, brončani, ma divota. Najlipši rezultat do tada. To slušan dvacet godina.
Sad više nismo brončani, nega srebrni zlatnog sjaja. Ljudi moji, kad je počelo prvenstvo, svi su nagađali šta će napravit Messi, šta sileni Ronaldo, šta osjetljivi Neymar. Bilo je tute još veličina iz ciloga svita. O nama su govorili, pa i naši, kao eto i mi se plasirali. Kad Providnost uplete svoje prste u nešto, to ne može ispast loše. Doša je za izbornika Zlatko Dalić. Uvik ga se sićan ka čovika šta nikad nije bijo silen. Svi mi šta smo u potrbi resli ispali smo pristojni ljudi. Ljudi, ajmo za rađom. Skupijo je momke i lipo reka: Iđemo gori napravit pravu rađu. Kolo po kolo, i napraviše oni čudo. Malo je čudo i kako je, svi kažu, i Rusija lipo organizirala prvenstvo. Jedino se nisu lipo organizirali kad su igrali protiv nas. Mi im to nećemo zamirit.
Prvi put kad nam je sudijo Nestor Pitana, nije se dopa ni meni ni mojoj paroni. Nekako je prokurijo. U finalu je pokaza da on nije orao ili lav, više vako vrebac ili tica bena. Ža mi je, prižalit ne mogu, šta ga je zagrlila Kolinda.
Oči ciloga svita bile su uprte u nas. Sada svi znadu di je i ko je Hrvacka. A ko bi se nada, počeli s Nigerijom. Gol, penal, igrali smo kako smo igrali. Pa onda 3:0 za Messi se vraća kući. Pa Island. Epska Danska, epska Engleska. Srića da nemaju patent na izum pa da im ne plaćamo za to. Rusi su bili dobri. Odma su svatili, neka su domaćini, nije grijota izgubit od boljeg.
Šta bi ja prigorijo da smo šišnili Vrancuze. Odnijo bi vrag priko sto eura. Ne bi žalijo. Vako muči. Ma jedno meni ne iđe iz glave, iz duše, iz srca. Kako je Dalić uspio od vrhunskih pojedinaca, individualaca napraviti OPG, odličnu prijateljsku grupu, ekipu šta gušta igrat nogomet ki mi stariji na balote. Ja izgubin na balote pusti litara, oni ne gubu nikako. I jopet ono sudbinsko pitanje, u čemu smo lipome još na drugom mistu na svitu.
Da ima Svjetsko prvenstvo u recitiranju Razgovora ugodnog naroda slovinskoga, Andrije Kačića Miošića, ja bi se dočepa, ako ne zlata, ono barenko srebra. Jedini je problem šta takog prvenstva nema. Di ćeš lipše nego kad dvadesetak mladih pokaže ciloj Hrvackoj kako se radi vrhunski svoj posa, kako se biva velik ka nogometaš, ka čovik, ka domoljub, ka sportaš! Oćemo li mi i oni koji nas vode išta naučit od toga ?!
Šta narod o tom misli pokaza je na svim dočecima. Radost male dičice, mladih žena, starica i starčadi, ma svih. I moj unučić je okitijo biciklicu kockicama i ima dres Modrića s brojem deset. Sav sritan kliče: Moodrić! Još on ne zna puno o nogometu. Neka se uči visokim dosezima, vježbi, trudu. Onda nikad više prosječni Amerikanac iz Minesote neće mislit da je Hrvacka grad u Čehoslovačkoj. Dobro će znati i ko smo i šta smo. Siguran san da će tako bit. Za početak, Proviđenje nam je dalo ruke!! Fala Ti, Bože, za to!