Jopet su počeli oni meni najdraži momenti. Počelo je bit ladno, kiša pada nemilice i udara o cakle. Malo se nako čovik protrese i baci oko prema špakeru. Kad tamo, plamenovi, igraju li se, igraju. Miris rastovine i neka toplina raširi se dušom, ki kad san bijo klinac kod babe Ane u Ključu uz komin. Stavila bi malo perača na ognjište, kresnila šuferin a perač bi se zapalijo ki da je od benzine. Učas bi baba dodala malo rastovine ili smrike i sve bi mirisalo da je to divota jedna. Nije tu tribalo dezodoransa. Dezodorans bi bijo miris bravetine i kiselog kupusa iz bronzina na komoštrima.
Sada mladi ni ne znaju za take stvari. To se sada nudi po seljačkin domaćinstvin ka specijalitet. Prije je to bila čista sirotinja, a sad se na to beru lipi novci. Kako život ispane farabut! Meni je posebno drago kad žvijuče vako vitar a kapi dobuju, šta se ne moran ujtru dizat i vozit u Šibenik na rađu. Malo mi neobično bude kad rečen da san u penšiji. Mlađi me odma samilosno pogledaju misleći se mogu li ja tako star i nemoćan njanci testu prić.
Čista Čikola
U svon ton vrimenu i nevrimenu moran jednu lipu stvar spomenit. Ranije je bilo ruglo gledat s Čikolskog mosta onaj smrad i kanalizaciju šta bi se čulo kako daje na kilometre. Nikidan san iša na Most i gleda Čikolu kako je nadošla. Iđe moćna i huči, divota jedna. Pogledan doli, a ona bistra i čista ki iz reklamnih filmova. Od miline čovik bi se opra u njoj. Eto šta znači onaj prečistač šta su ga napravili u polju. Pari ki jedna mala tvornica. Ja san, vako infišan u Čikolu ka šta jesan, mora proć cilon šetnicom u kanjonu. Jest da san se uspuva ki stari pas poslin fermavanja, nije lako nosit sto kili a sve uzbrdo. Svako malo bi staja ki da uživan u panorami, a ustvari vraćan paru.Nedavno je bijo u Drnišu, u Gradskoj knjižnici književnik Kristijan Novak. Mlad čovik, oboruža se svi nonin titulan prof, dr, mr, sve šta je moga, a pamet mu je dragi Bog da. Lipo piše, lipo govori, gušt ga je slušat. Tako i mi ode u Drnišu nismo više kulturna provincija nega smo aktivni sudionik književnog života. Došle dvi ženskice iz Splita i pitaju ga: Kako to da ste prvo došli gostovat u malo misto ka Drniš, a još niste bili u Splitu? Ja san in odgovorijo: Nije to do čovika ma do nas. Nama je više stalo. Kad oćeš učinit ono do čeg ti je stalo, to ćeš i uspit.
Fra Karlo Kosor
Upravo me to gostovanje Novaka potaklo da se sitin jedne lipe stvari. Mi ka da nemamo nekakav valjani katalog ljudi koji su činili maticu kulturnog života Grada u neko drugo vrime. Tako san i ja pita neke mlađe momke jesu li ikad čuli u Drnišu za Berislava Hamera. Niko mi nije zna reć. Zapravo, rič je o jednom krasnom čoviku koji je bijo Drnišanac, radio je u tvornici i bijo vrstan slikar. I ja san u početku mislijo da je on čisti amater dok nisan sazna da je on bijo ka mlad čovik, učenik velikog Emanuela Vidovića. Poslin san vidijo i njegove radove i osta zadivljen. Bilo je tu puno ulja na platnu, a posebno izražajni bili su mu akvareli. Ko bi reka da u jednoj, tada već staračkoj fizionomiji, ima toliko poetike i toliko duše ka kod šjor Bere. Ima još taki ljudi koji su svojim životom Drniš učinili mistom ugodnim za živit. Šteta šta ih se više puta ne sitimo.Zato su se sitili ljudi iz ogranka Matice hrvatske u Drnišu organizirati znanstveni kolokvij o dr. fra Karlu Kosoru, rođenom u Trbounju, svećeniku, jezikoslovcu i povjesničaru. Na kolokviju su govorili akademik Stjepan Damjanović, prof. dr. sc. Stipe Botica, potpredsjednik Matice, fra Gabrijel Hrvatin Jurišić, fra Mirko Marić i prof. Davor Gaurina. Bilo je lipo slušat učene ljude kako govore o veličini jednog čovika koji je svaki trenutak svoga života posvetio znanosti, Bogu i Domovini. Samozatajno, gotovo isposnički do kraja života.
Od fra Karla mnogi bi mogli puno toga naučiti…