Usud je ljucki sitit se lipi stvari radije nego ružni: donosimo posljednju kolumnu Đure Perlića, pročitajte oproštajni Drniški amarcord

Drniški amarcord stao je na broju 350 i nastavaka neće biti. Ugasila se kolumna priča o gradiću u šibenskom zaleđu, načinu života, njegovim ljudima i običajima. Fellinijeva nit o starenju i podsjećanju na neka davna vremena nazirala se u svakoj priči. Ali bez felinijevske razuzdanosti. Jer njezin autor živio je u svom malom svemiru, ustaljenim umirovljeničkim životom sa svojom paronom i bio sretan u njemu. Iako smo surađivali više od dvije godine, nikad se nismo vidjeli.

Svejedno sam ga dobro upoznala i veselila se svakoj novoj priči u kojoj ću doznati o običajima i životu u njegovu kraju i njegovoj obitelji u nekim vremenima kad mene nije ni bilo. Radilo se vrijedno, poštovalo obitelj, živjelo se više nego skromno, ali kao da ništa nije falilo. Zadnju godinu, koja nam je svima bila teška, i Đurine priče postale su teže, nekako samotnjačke. I sve više se vraćao u djetinjstvo jer o sadašnjosti se nije imalo puno reći. Život nas je zatvorio u četiri zida, a on je bio sretan jer ima dvorište. Deprimirale su ga puste ulice, nije bilo izložaba, promocija knjiga, tih velikih događaja u malom gradu koje nije propuštao jer je bio dijelom njegova javnog i kulturnog života... Nataša Bakotić

Kad smo ono o Novoj godini rekli da će ovo naše druženje biti naš amarcord, to je značilo naše podsjećanje na dikoju sitnicu iz života, iz prošlosti, iz ditinjstva, iz mladosti. Nekako ka da je to usud ljucki, uvik se draže sitit lipi stvari, vedri i veseli. I onda ti kamenčići sićanja, te sitnice, kad ih sklopiš, čine jedan lipi ili manje lipi mozaik. Ime mu je život. Lipo je jedan moj rodijak govorijo. Na pitanje, kako si Marko?, on bi odgovara: ‘Pa, nije loše. Nekad živin, nekad životarin, a nekad i životinjarin.’ Tako nan je svima. Nema ga kome je sve lipo i uvik lipo.

A dosta nas je i ovi rat ruvinja. Zato je meni lipo vako s vami podilit dikoju starinsku, eto, nako ki da sidimo za kominom i susak lagano iđe od ruke do ruke. Nu mene di ode. Tako san jednon zgodon u Velušiću di mi je žena bila učiteljica i di smo neko vrime i stali ki mladi, bijo pozvan u susjeda. Bijo đir od kuruza i kaže on, ajmo ist pečeni kuruza. Ja guloz na nje, a di ne bi. Tako mi kuruz po kuruz, pa žutinu gutljaj po gutljaj i odnese vrag svoje. Jedva san doša do škole, a nije bilo ni dvacet metara. A susak velik, miriši po smriki, a žutina ki đul. Pa ko se ne bi opijo. Tako će te se i vi lako sitit kojeg lipog pijanstva, onog kad ste je prvi put poljubili ili štogod tako.

Naučni radnik

Sve ovo i govorin da bi ispa ozbiljan naučni radnik. Nas je u psihologiji u gimnaziji učilo da novo znanje uvik potire ono staro. Ja san posta ki jedan moj susid kad je reka na pitanje kako je: ‘Znaš kako san, sićan se šta smo ili kad se tvoj ćaća ženijo, ali ne znan šta mi je juče moja Dragica svarila!’ Tako poteke uvatin i sebe u sićanju na neke, naizgled, nebitne detalje. Ovi mlađi siguro i ne znaju šta je zajmenik. Saćemo ga ode rastumačit. Kad bi se u susjedstvu udavala cura ili ženijo momak, onda bi se podrazumivalo da svaka kuća pošalje dar ili barenko gvantijeru pašta ili tortu. Nije bilo važno jesi li i ti bijo pozvan na pir, važno je bilo sačuvat običaj. Naravno da bi se pamtilo kakav si ti dar dobijo iz te kuće pa onda ti nisi smijo bit lošiji. Znalo je bit da su familje bile i u zavadi, ali isto su se slali darovi. Meni je puno lipo kad se poštivaju starinski običaji. Tako ljudi reču i za sedminu da to puno skupo dođe, da bi to tribalo ukinit i sve tako. Koliko se ja razumin u to, nema šanse. Ko će puštat da se za njega i njegove pripovida da su na svome mrcu prikinili sedminu. Ostali bi sramotni dok je svita i vika.

Devetnajst palma

Slično je bilo, ka sa svadbama i sa sprovodima. Obavezno bi se sla vijenac ako si više oblig, ili barenko boket cvića. Pazilo se na svaki detalj. Znan da bi me mater uvik pitala kolko je bilo vijenaca običnih, kolko je bilo palma, je l’ bijo normalan sprovod ili je bijo bez svećenika i je li svirala limena glazba. Nije uvik baš glazba svirala u sprovodin jer su onda rekli da ne iđe to skupa sa svećenikon. Kad je umra veliki čovik i likar dr. Marko Skelin, onda je bijo i svećenik i glazba i odonda to najenput više nije bijo problem. Problem je postalo samo to ko to more platit. Tako je ostalo sve do danas. Nije nikako rentabilno umrit. Kad se sve miri takvin metron, onda mora i to. A za sprovode, pogotovo one sa palmama i glazbon, uvik bi bijo komentar: ‘Baš je bijo lip sprovod, bilo je devetnajst palma.’ Ka da je upitanju ’izbor za mis, a ne jedna smrt. Doduše, nekakva pjesnička tankoćutnost i senzibilnost nikad baš i nije bila jaka karakteristika ovi krajeva.

Sada postoju lokali di se ljudi viđaju, ćakulaju, bace onu već tradicionalnu: ‘Bok, stari, kako si? Čuj, mogli bi se nekad nać! Okej, vidimo se, nazovi!’ I tako svaki put. Ispraznost na djelu, sto posto. Moja mater je imala čarobnu napravu zvanu bruštulin. Kad bi on bijo u pogonu, to bi značilo obavijest za njene prijateljice da dođu i uz svježe poprženu i svarenu kavu u kogumici bace koju. Nigdi nisu izlazile i išle, ali sve su znale. Ono šta je mene fasciniralo možda je i najvažnije. Makar i nepismene, uspile su od nas napravit dobre ljude. I zbog nji i ovih naizgled sitnica drag mi je ovaj naš amarcord.