Neću danas niti riči o vrimenu, kiši, suncu, popodnevnim neverama uglavnom u zaleđu. Ono, baš je došlo vrime da svako popodne skupu se oblaci, iza Svilaje i Promine sve se smrkne, siva ki neki veliki nebeski lajt šou, grmi ajme majko. Ode di ja živim, uz rub kanjona, kad drmne grom, sve ječi, a zvuk se odbija tamo amo, reka bi da rafali tuču ozgar. Niku veče je grom pogodijo u vr jedne stare kuće, bacijo puste kamenje i stuka ljudima šta tute žive nekoliko auta. Srića da je bila noć pa nikoga od čeljadi nije bilo vanka. Pusta kiša, vrućo, vlage u zraku trista nasto, stvarno dođe za poludit.
Dica i Kićo Goreta
U subotu je naše igralište na Podvornici bilo pripuno dice. Održava se po šesti put Memorijalni nogometni turnir "Krunoslav Kićo Goreta" u spomen na rano i tragično peminulog dječaka, nogometnog talenta Krunoslava Kiću Goretu. Šesnaest klubova iz tri županije cili dan su igrali. Puno roditelja, prijatelja, braće, didova i baba. Svi strepe za svoju dicu, pljeska se i navija nemilice. Je, šta je, puši se i roštilj, ima pašta, a stariji manu i koje točeno. Veselo do daske. Ne bi ja izdura puno gledat da nisan vidijo u momčadi Hajduka, a sve su to dičica od desetak godina, jednog malog, malešan ki zrno. Nizak, brz, okretan, ki mini Mesi, brz ki metak, radi s loptom šta ga je volja, a najviše diže živce svojim protivnicima. Rekli su mi da se mali zove Daniel Prskalo. Kako muti, kako daje lopte, Bože mu daj pameti i zdravlja, biće to čudesan igrač. Najviše golova je da isto hajdukovac, Duje Pranić, donedavno član drniškog DOŠK-a. Čovika takne s kolko srca ta dica igraju, s kolko emocija. Ne srame se zaplakat kad izgube. Oni žive nogomet. Tako ga je volijo i Kićo Goreta, prekrasan momak, vrstan igrač. Kao da su njegove krupne vedre oči i u subotu bile na Podvornici.
Drugu je godinu zaredom održan i košarkaški turnir "Volim košarku", di su bili i mali Slovenci iz Olimpije pa je ima i međunarodni karakter. Dica od 10 i 11 godina i jopet su bili najbolji Drnišani. Drniški orao Stojko ne mora se brinit za budućnost. Ode ima cilo lipo gnjizdo novih tića. Kad još pribrojimo ovome i promociju knjige Vedrana Limića u Gradskoj knjižnici u Drnišu "Koji san ja čovik", onda nama i nije bilo dosadno. I mala mista mogu činit velike stvari.
Litnji jelovnik
Kad se sitin Festivala sira na Poljani, počnu mi odma zubi činit vodu. Sad je sir, prid jesen je sajam pršuta, pa da bude sajam vina, kome bi onda girice i srdele pale na pamet. Bude na ton Festivalu isto lipo. Izbor sireva osvaklen, bude i oni plisnjavi, ali je car svih sireva mišni sir iz Maovica. U redu se čeka za nj. Lip, sočan, miriši, ma ko se ne bi mašio, usprkos svih naših nutricjonista. Prova ja po njijovin savjetima ne ist pancetu jer da je puno mrsna, a ja debel. Pametna moja žena reče da mi mast i panceta dobro čine kolinima da ne škripu. Dakuće, ja odma posluša ženu. Pozlatile joj se riči.
Sad su novine pune savjeta za hranu priko lita, za piće i sve ostalo. Meni je pa na pamet jelovnik moje matere. Prvi dan gra i manistra, drugi dan pašta šuta s pamidorima, treći dan zeleni gra s iskru pancete, četvrti dan boba i pancete, peti dan kiseli kupus i suve praseće kožice, šesti dan juhe, lešog i kumpir na salatu, sedmi dan vlastita kokoš u tepsiji i salata iz vrtla.
To je išlo stalno tako uz male varijacije. Večeru ne spominjen jer bi se ilo šta ostane od ručka. Posebno sadržajna bi bila vinska karta. Misto broj jedan je bevanda crna, aperitiv dikod lozovača, a ženske višnjevača i to je to. Sokovi se nisu pili osim ne daj Bože bolesti. Sva je spiza mirišala ki đul. Rekla bi moja mater, dakuće kad nije bila zaražena atomima ka sad. Pa pričajte vi nutricjonisti borbene kolko oćete!