izložba u LođiTonka Alujević: Prizadnju večer uletija je jedan simpatični Rus sa Manhattana. Kako ću mu prodat svaku milju svoje čežnje da se vratin doma?

– Majoooo! – čujen ga kako me zove. Didicu moga koji stoji na vrata hvarske Lođe, gleda di san i doziva me malenu, majenu, pa odatle to Majo.

Evo je prošlo pedeset godin, stojin na ulazu najlipše renesansne zgrade u Dalmaciji koju su još uvik u doba moga ditinjstva zvali po francuski Kursalon, ka salon za susrete, za druženja. Bila je to strašna kafana, prava kulturna institucija di se igra biljar, šah, čitale novine, di se plesalo, fumalo i razgovaralo.

Ovde san prvi put slušala zanimljive priče i anegdote onih judi koji su imali šta za reć. Tako bi i moj dida, u pauzi između dvi partije šaha, izaša vidit na koju san granu od stabla u đardinu, jesan li pala u more, di mi je novi friž ili njok i je li mi se šta na tunjicu uvatilo. Ili bi se usrid zime, kad bi se vanka dobro s...