- Svaki moment koji me nečin inspirira oživi u drvu. Ne radin po nacrtu, nego kako me ponese, a vječna inspiracija su, naravno, more, gajeta i ribe – govori nan tako Ivica Bekavac iz Svetoga Kaja u Solinu, po struci ekonomist, a po duši umjetnik.
- Gajeta, zato šta je to besprimjerna lipota, nema je takve. I cili Mediteran ima gajete ili leute, to su tradicijski brodovi – kazuje Beki, kako ga cili život zovu njegovi prijatelji i kolege, šta iz Športsko ribolovno-nautičkog društva “Jadro”, di je dugogodišnji član ili iz “Ina plina”, odakle je ka komercijalist, odnosno šef komercijale, prije 11 godina iša u mirovinu.
- Koliko ste godina tamo radili?
- A, sto godina – na prvu će simpatično Beki, pa onda pobrojava kako je svih 39 godina drugova sa svojon prvon i jedinon firmon.
- A, u “Jadra” san, mislin, sad jedan od najstarijih članova, bližin se sedandesetoj... Moj prvi brod u Jadru 1976. godine bija je vezan isprid Pećine kuće dok još ove naše lučice nije ni bilo.
Poslin toga san ima još nekoliko brodova, a danas iman jednu od ritkih, potpuno plastičnih gajeta kod nas na Jadranu. Rađena je u originalnoj plastici i mislin da je istih takvih sve skupa deset napravljeno.
Između 'gude' i 'Maestrala'
Na Korčulu san često odlazija i poslon, pa san tamo 80-ih otiša birat i svoju novu brodicu. Mislija san se između “gude”, plastičnog Maestrala ili plastične gajete, a onda mi je jedan stari, iskusni kapetan s Korčule ovako reka:
”Ja ne bi kupi to”, misleći na “gudu”.
”Doli ti se radi jedna gajeta koja boje tuče more.”
I tako sam ja od tih deset gajeta kod brodograditelja Ratnika Padovana iz Vela Luke kupija ovu koju danas iman.
Jedna je moja, četri su u Veloj Luci, dvi u Lastovu, jedna na Braču, a deseta ne znan kod koga je završila – kazuje Beki, pokazujući nan kako je u drvu, ka u sliku, izradija i svoju gajetu. Brod je inače u moru, u Vranjici, di je ‘88. uvatija vez.
Ivica Bekavac izrađuje razne skulpture u drvu, samouk je, ali je i u gimnaziji, kaže, pokaziva uvik neku umjetničku crtu.
- Moj tadašnji profesor, inače splitski umjetnik Ante Šitić, uvik me je potica da nešto crtan – prisjeća se Beki, koji je u ruke sigurno potega i od pradida maranguna Ante Bekavca, koji je bija poznat u Donjin Brelima, di je obitelj živila i imala imanja, a i danas njegovi potomci doli žive.
U mene ti je sve napamet
- Ja neman nekih nacrta po kojima radin. U mene ti je sve napamet. Ne privlači me radit industrijski proizvode od drva, nit’ replike, svaki moj komad je drukčiji. Da mi sad kažeš da napravin istu ovakvu, ne bi zna – upire na jednu od 50-ak gajeta na polici u sobi.
- Nisan ni neki detaljista, više mi je izazov pripoznat mot, eleganciju broda ili pokret ribe - veli Beki dok je na stol ispružija nekoliko anguja koje je izradija, pa iman dojam da su sve žive, da se onako “angujasto” migolje po Rici.
Na zidu su i pastrve, endemske “solinke”, nažalost danas ih sigurno ovako na okupu više možeš vidit na njegovon zidu nego u Rici.
- Nudili su mi za njih novce, ali nema tih para da ih prodan kad se meni sviđaju – pokazuje Beki na pastrve sa svojin karakterističnin pjegama.
Drvo s kojin najviše radi je smrika, odnosno domaći smričak.
- Smrika me fascinira ka drvo, odnosno smričak, ovi naš mali primorski grm, možda zato šta san se ka lovac milijardu puta na nju izboja – smije se Beki.
Ne smi imat biloga
- Uvik san razmišlja šta bi se od nje moglo napravit, a fasciniralo me i to šta, bar koliko ja znan, nju ritko ko koristi za ovakve stvari, više je bila za “potkadit” malo meso kad bi se stavilo sušit, da ne dođe muva, ili za bukaru pravit. Smrika mora bit stara i iznutra skroz kafena, mora bit zrilo drvo, ne smi imat biloga, ali ne smi bit ni trula – objašnjava ovaj samouki solinski umjetnik, koji se izradon skulptura od drva počeja bavit prije desetak godina.
- Obiša bi puno smrika dok bi izabra jednu od koje bi moga otkidat par grana koje mi pašu. I naravno, čuvan biljku, pazin kako ću je rizat. “Brstin” je pomalo, štedin je ka rudnik zlata, tako da ona i dalje može lipo živit, a opet dogodine dat nove izdanke...
Nesmi bit ravna grana, moran nać neku koja se račva, odnosno onu koja će meni donit pokret ribe, to triba gledat, vidit, pripoznat... To je taj trenutak inspiracije. Nije za mene posal doć u neko skladište i uzet materijal, nego drvo triba nać, ubrat, odgojit ga na određeni način i onda san ja puno zadovoljniji.
Druga drva koja koristin su recimo mahagoni, tikovina, jasen..., ili još bolje ako naiđen na neke otpatke od takvog drva jer je to preskupa sirovina.
Nekad znan dobit i od prijatelja, poznanika, a ponekad i nađen kakav zgodan komad i na putu. Kupova san, recimo, jasenovinu i zanimljivo je da su mi se sva divlja drva pokazala puno kvalitetnija od uzgojenih, osin jasena koji mi je bolji uzgojen – govori Beki, pa opisuje kako izgleda jedna takva potraga za smričkon.
Takac, makac...
- Kad tražiš i dođeš di je smrika u gusto, tamo nema ni jedna grana za mene. To znan i taj teren odma prođen, jer u gustu baca visoko, godovi su joj široki, a ono di je ona sama, u kamenu, di nema vode, di nema ništa, tu ona raste sporije, ali je žilavija.
God joj je niti milimetar jedan od drugoga, i to je drvo kvalitetnije, dat će mi ono šta ja oću - pojašnjava Svetokajac, koji je, kaže, cili život vezan za ovaj dio Solina.
- Čak san se i rodija u Svetome Kaju, u Dudini, odakle mi je mater, tako da smo cili život tamo, a i ja danas sa svojon obitelji, sa suprugon Marijon i sinovima – kazuje naš sugovornik.
Nad ženinin radnin stolon u sobi stoji jedrilica u drvu koju joj je izradija, jer voli takve brodice, kaže Beki. U njoj čovik u mornarskoj majici ka da je baš sad zajedrija u jedan zavoj kroz vitrić... Mot pogođen!
- Puno toga je na zidovima, ali ništa ne prodajen, a nisan još nigdi ni izlaga - govori Beki, a budući da ga dica, sinovi Ivan i Bruno, potiču da to sve skupa izloži, možda će uskoro i bit prilike da to sve skupa pogleda i šira javnost.
Kukoč od smrike
- Kad napravin neki predmet radije mu ostavin boju drveta, takav me prirodni više fascinira. Šta se tiče alata, radin sa bušilicon, brusilicon, pilon i turpijon, odnosno rašpon. Nema pincetica, jer kad bi se još njih uvatija, uteče mi inspiracija. Recimo, oću anguju napravit, moran je dovest da mi vijuga, ako uvatin mot, super san zadovoljan...
Inače, nema ispravaka, takac, makac. Uglavnon svoje radove podilin prijateljima, a ostalo je ovde na zidu... Uz riblji fond s Rike, tu su i morski primjerci, komarče, cipli, špari, ovčice... - od drva, naravno. Napravija san i dva šarana dosad. Moja nećakinja Mia živi u Slavonskon Brodu, pa san joj tako učinija da ima za uspomenu – kazuje ovaj Solinjanin, a budući da je on i veliki zaljubljenik u sport, posebno košarku, tako je napravija i Tonija Kukoča od smrike.
Taman “uvaćen” u nekon motu da puca na koš.
Triba mi samo komadić
- Inspirira me Toni, ja san zaljubljenik njegove igre još otkad se počeja bavit košarkon, bija san onda stalni pretplatnik na Gripama. On je za mene genijalan igrač, za mene najbolji šta ga je Hrvatska ikad imala. Inspirira me Kuki, za tri ure san ga napravija, dikod pet dana ne moš, nekad u par sati, ovisi o trenutku, kako ti krene. Malo se puta desi, da nisan uspija...
Ako vidin mot, onda san zadovoljan – pokazuje Beki svoga Kukija, a onda i Sandru Perković kako baca disk, pa noge jednog nogometaša od drva masline.
- Jel’ to Modrić?
- Pa nije baš, po motu je više Ibrahimović - govori Beki, pa nan otkriva kako osin lova, ribolova i izrade predmeta od drva voli i kužinavat, a do svoje 60. godine života bija je i dobrovoljni davatelj, 40 puta je da krv. Ćakulamo i razgledajemo izloženo...
I, evo Isusa!
- Vidi gori, poviše ovih gajeta, kako san napravija Isusa – podižemo i mi pogled za njin.
- Jedanput san se vozija tamo u Jajića, i na cesti sa strane, na jednon parkingu, leži grana stare mendule koju je srušija vitar. Vidija san da bi iz tog komada drveta moga nešto napravit. Vlasnik te zemlje je jedan susid, prijatelj, i kažen ja njemu:
- Mogu li ovaj komadić grane otpilat?
- Šta će ti komadić, nosi sve! – on će na to.
- Ne triba mi nego komadić – kažen ja i izvadin pilu iz auta. Točno san vidija na toj grani šta mogu napravit... I evo Isusa!
Drago mi je napravit nešto za dušu, za moj gušt, kad pripoznan tu liniju, tu lipotu gradnje broda, taj mot, taj pokret ribe, njene peraje, onda san baš zadovoljan i sritan – zaključuje Beki, prelazeći rukon po liniji peraje jedne od riba koja ka da će “isplivat” iz njegovih ruku... put mora ili Rike.
