bartulov kantunOpa! Evo ga! Potegni! Brzo, ajde! Ruke letidu ka roketa, duvan odletija u ariju... Zna san, tačno san zna šta će bit. Ne more se brez kaića...

Smiraj dana. More zbonacalo, lagašno se ginga šoto Katalinića briga. O'zgar se iz šumice spušta niki čovik, a nima ga šta vidit. Sitan, mršav, u kafenu jaketicu šta je ostala iz krupniji vrimena. Gaće široke, stisnute kajišen, da mu nebi spuzle. Dojde do mora i sede na jednu siku, vidi se da ni ovod prvi put.

Sidi tako naš Ivan i gleda more. Bistro, prozirno, sike, trava, sve je na mistu ka i jučer. Sunce gre sve niže, još koju uru pa će iza punte Čiova. Iz borše izvadi tunju, vrti je, gleda, sumnjiva mu je, vraća je. Ova druga je boja, jema manje olovo i dvi udice, ova je ubojita. Skida udice i odmotaje krenu, dese'-petnaest paši bi’će dosta, ni ovod duboko. Španjulet mu je u justa, žmirka, dim ga grize za oči.

Motovilo turne pod gujcu a krenu drži nježno, da s...