– Greš na ribe? O-ho, biće za obid, an?
– Ma šta ti stari znaš šta je riba komarča!
– Komanča?
– Nije komanča nego koranča, komarča, ciloga si me smanta...
– Više si ti potrošija za ešku, na lignje i parizer, nego šta ta komanča vridi...
– E, a da je imat batelinu, tek onda bi ti vidija ribe. Lipo baciš parangalić, mrižicu. Ili da je bar imat vrše, itneš je šoto broda, dok bacaš tunje i udice.
– Vrše?
– E, vrše, a šta je, nisi nikad čuja za vrše, je li?
– A moreš li tu vršu bacit umore s kopna, sa koje sike, bez broda?
– Pusti monade, gren ja, doć ću do obida...
Otac kroz vrata a dida u kamarin, pa u dvor, pa u kamarin, pa u dvor... Skupija je svu gvožđuriju koju je naša – željezne tondine, šuplje cijevi, smotane žice, ruzinave klanfe....