Vinko je sebi vazeja gajetu za gušt. Svoj, fjakasti, flegmasti gušt. Njemu ni bila o’ potribe vela navigacija, đite, štrapaci, pa kalavanje mriž, parangali... To nije komod.
On je jema brodić za izbanjat se po svojemu vicju, za ubit joko u gabinu, za popit bibit iz male škancije ča ju je sam po miri učinija.
Vaja spomenit da je cilu barku deboto sam inženja. Vazeja je golu plastiku, jerbo je to najlagje za inšpecjun, pa je nadožunta spojler i veli tvrdi krov, meka vanjski motor da ne zauzimje mista i ne smrdi, a onda s pacjencon sam sve unutra naštima.
Obuka u drivo da plastika dobije dušu, meka gume-pjume i kušine. Ma, učinija je sve ka mali tinel, oli jošćec boje, cila je gabina bila ka kočeta o’ peršone i po.
Nosi friškecu
Ujdi, leži i opočiji, a kroza abain...