Zima je na moru duga i pusta, a pogotovo na škoju, ma koliko taj škoj bija velik. Nema van tu nikakve radosti. Ako se kojin slučajen rodi koje čeljade, pa da se svit oko toga malo okupi i da onda o tome pričaju još misec dana…
Tako je bilo prije sto godina, a tako van je to i danas. Imaš samo buretinu ili jugo s kišurinon, onda gledaš kad je misečina za poć ili u lignje ili u ribe, i to je sve. Ko ima šoldi, more tu i tamo do konobe, a ko nema loži drva ako ih ima i grije gujcu. Zima je gadna, duga i pusta. Ukratko, tuga i jad da se čoviku od tog jada srce stisne i pukne.
Je da moje misto nije na škoju, ma je na moru, a škoj je oma tu, priko puta, tako da van je razlika potpuno ista. I ako mi sami ne smislimo neko događanje, ne događa se ništa. I tako sve do prolića...