Ona je mlada, lijepa, plava i zadnje što bi vam palo na pamet kad je vidite onako nježnu je da joj date da premeće stine i bovane. A ona – majstorica od gradnje suhozida!
Zaljubila se 27-godišnja Splićanka Dora Čović u kamen i suhozide i izvještila u ovoj drevnoj tradicijskoj gradnji kao malo tko. Koliko znamo jedino je žensko koje gradi suhozide. Začuđeno su je i s posebnom simpatijom, kao jedinu djevojku među snažnim muškarcima, gledali i u Konavlima u Pločicama 4. i 5. listopada na Državnom prvenstvu Hrvatske u izgradnji suhozida. Kako se mlada Dora, koju bi prije upisali u manekenke nego u majstorice kamena, našla u suhozidima? Sve nam je ispričala na kavi. Stigla je s ocem Sinišom Matom Čovićem i odmah se vidi da su uigran tim.
Ciment, estrih, fuge
– Gradit suhozide naučio me otac. Više se i ne sićan kad san počela. Još kad sam imala desetak godina išla bi s tatom gradit suhozide i to sam baš zavolila. Ali i sve drugo van ja znan u građevini. Znan i mišat ciment i nalivat estrih i fugirat pločice… Znam puno stvari, iako je tatina uvik zadnja – veli Dora, dok je otac Siniša Mate sa smiješkom sluša. Prava je tatina kći i očita je lijepa povezanost među njima.
– Gradite li vi suhozide profesionalno za naknadu ili…?
– Ne, mi to radimo iz hobija, svojim prijateljima ili kad nas netko nazove, jer je vidio neki naš suhozid pa bi i on takav. To je najprije očev hobi pa eto sad i moj. Otac je uvik volio da je sve u skladu s prirodom. I onda je on meni rekao da se njemu oduvik sviđa taj kamen i da je malo ljudi koji to danas rade te da bi on to volija naučit. Onda se on sam naučija kako gradit suhozide.
A kako je otac naučio graditi suhozide? Rijetki su danas znalci ove stare gradnje. No, 58-godišnji Siniša Mate objašnjava:
– Učio sam sam po našoj Zagori, hoda okolo i gleda i proučava kako su stari gradili te suhozide. Ima ih različitih, jednostranih, dvostranih, onih šta ograđuju maslinike, onih šta su metar široki, svaki šta ga vidite po Dalmaciji ima neki svoj šest, ima nešto svoje.
Siniša je inače završio strojarstvo, ostao mu diplomski i počeo rat… Kad se uhvatio suhozida?
U kamenu je spas
– Uvatija se najprije rata, pa onda kamena. Ratovao je među ostalim na Maslenici. I kad radi suhozid smiren je i gušta. Nakon trauma iz rata naša je spas u kamenu – veli Dora. A otac nastavlja:
– Počeo sam na Malačkoj, negdi iza rata, tamo je bio jedan veliki hrast, koji je izgorija, a njegovo korijenje je držalo zemlju i sad je to trebalo poduprijet, popravit suhozid.
– Tata je inače umjetnički tip, dobro i crta i ti suhozidi su ga uvik intrigirali. Pa bi ja onda otišla s njim, više da mu pravin društvo, nekad bi mu malo i pomogla, onda san ja to isto počela shvaćat i sad kad god radi on, ja radin s njim, di god on ide ja iden s njin. Mi se inače družimo i mimo suhozida, puno smo zajedno, svaki vikend k nama u vikendicu u Marušiće dođu moji prijatelji pa u konobi pivamo, roštiljamo, družimo se, guštamo, radimo, ziđamo, beremo masline, svašta. Tamo stalno nešto imamo radit, još je dida to počeja i nikad nije završeno.
Vozimo se u Gornju Podstranu iznad hotela "Lav", uzbrdo uskim puteljicima kojima malo tko prolazi i kojima ne bih znala sama ponovno proći ni s njih se vratiti. Putem saznajem da je Dora završila kineziologiju, profesorica je tjelesnog.
Profesorica tjelesnog ide pred oltar
– Ali ne radim u struci, radim neke treninge, u potrazi sam za nečim boljim. Volila bi radit to za što sam se obrazovala, trebalo bi mi, imat ću obitelj, sljedeće godine se udajem pa ću onda imat i dicu i želila bi malo posložit svoj život. A i svog momka Davida sam privukla u našu priču sa suhozidima. On je u Split došao studirat iz Karlovca, strašno mu se svidio suhozid i onda on isto ode nekad s ocem graditi. Bio je s nama i na natjecanju u Konavlima, i on je povata ponešto od tog znanja.
Gore u brdu uz seoske puteljke lijepih vila ko u priči. Tu je svojim prijateljima Slovencima Siniša napravio 1200 kvadrata suhozida.
Koliko treba vremena za metar suhozida? Dora kaže suvereno:
– Ovisi je li dvostrani ili jednostrani. Dvostrani je i metar širok. Tata je dnevno zna napravit i po 16 metara suhozida.
– Ali je važno da mi ona pomogne i stavi materijal, tako da mi je naruku, priprema je najvažnija. Strahovito se brzo troši ta škalja, sitni kamen, koji kod suhozida služi kao vezivo umisto cimenta. A ona mi škalju donosi u kanti od Jupola – dodaje Siniša.
– Je l‘ vam teško vući, nositi kamenje?
– Pa nije lako, ali kad smo zajedno onda smo mi u ćakuli i nama bude dobro. Volimo mi odradit, posli nešto dobro i pojist – Dora će.
Nije to samo sirova snaga
Uz veliki, baš pedantno napravljen suhozid koji su izgradili Siniša i Dora pitam koje su osnove znanja gradnje, što je najvažnije?
– Suhozid mora imat dobar temelj i najmanje tri oslonca, dva ispred i jedan otraga. To je veliko kamenje koje se postavlja ležeći. Valja odmah uciljat koji vam je temeljni kamen i stavit ga na lice – objašnjava Siniša Čović.
– Mi kamen vrlo malo obrađujemo, on ima prirodan oblik. U ovom poslu nema nikakvih čekića, ljudi misle da se to tuče, lomi, kad vidite na kamenu komadić koji vam može smetat onda ga malo taknete. I to je to. Ne klešemo ga, nego kad ga vidite, razgledate, odmah znate di ćete s njim. Kad vi imate kamen u kome je 80 kili i namistite ga, zamislite da ste falili i da ga triba micat. Kad vidin kamen, kad ga uzmen, moran ga stavit baš na misto, on mora leć baš di triba. Zatim: ako vam treba za suhozid pet kubika kamena, morate pripremit šest i po kubika. A škalja, sitno kamenje je strašno važno, ono veže sve. Treba razmišljat kad gradite suhozid, nije to samo slaganje i sirova snaga.
Odmor za dušu
– Ja mičem ono što ja mogu, meni to dođe ko neki trening, a šta ne mogu ja kažen: tata vidi ovaj, pa ga on uzme, malo ga okrene. Mi zapravo nalazimo kamenje koje će leći jedno u drugo i to na kraju izgleda stvarno lipo, prirodno i nekako odmor za dušu. I nakon radnog dana lipo vidite šta ste napravili. Kad to radiš ne razmišljaš, baš si nekako u tome, stvarno je istina ono što ljudi kažu da kamen liječi – veli Dora.
Kažu puno ih zovu da poprave stare suhozide. I da naprave nove. Radili su u Zečevu ono gdje je bilo "oba su pala", pa iza Klisa, u Marini kraj Trogira, po Sevidu, Omišu, a najteže im je bilo u Pisku.
– Dolje je provalija, puno je skala, teško je bilo nosit dolje sve to kamenje. Ta priprema je bila duža nego zidanje suhozida. Uglavnom ljudi obnavljaju ili grade suhozide oko maslinika i maslina.
– Ali tatu sve više zovu, kao da ljudi sve više primjećuju što nam je priroda dala, za nas se čuje usmenom predajom, netko vidi naš suhozid pa kaže drugima. I stranci vole tu našu tradicionalnu gradnju. A mi volimo sve što je vezano uz tradiciju i Dalmaciju, sretni smo kad netko to želi radit, to je nama lipo – ponosno će Dora.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....