Stanko Matković bavi se zanatom kojim je odavno zaradio mirovinu: Nema di nisan oluke i fumare meća, al‘ s krova bi iša drito na Hajduka

Na stalaži poslagano puno malih sića, bidunića, "pivac" iliti makako za na krov da pokazuje koji vitar puše i da kiša ne ulazi drito u fumar. Na zidove okačene i glanc nove škovacere, potkove za konje, danas ipak možda više za sriću...

Tu je onda livak, veći, pa onda manji, "sitnice" koje se stavljaju na gumu za polivanje i koje ljudi najčešće traže, razne vrste gurli i fumara, a vridno misto zauzima i sumporača za bačve izrađena prije 40 godina. Sve od lima u limara Stanka Matkovića iz Kučina. Ma, baš svega ima, a najviše vedrine.

Zagazija barba Stanko u 88. godinu, a još bi se on na krovove penja i oluke stavlja koliko li je u njega još žara za ovaj posal koji je radija cili život, u zadnje vrime nosija po sajmovima, dok je danas to više ka hobi ili za prijatelje.

- Ovako ih poredan, pa ih guštan gledat. Uživan - govori nam barba Stanko pa se sa smješkon okriće put desetak limenih sića, poredanih jedan do drugog, u livel. Nekoć se takvin većima vadila voda iz bunara, a danas su onako više ka suvenir ili za kakvi pitarić mogu poslužit.

- Dikod san ovde deset sati, dikod dvi, tri ure - kaže barba Stanko koji se limarijon bavi 77 godina.

- Kod tri majstora san radija ka šegrt. Prvu godinu kod Josipa Lacmanovića, drugi je bija Ibro Serdar, a treći Nikola Šantić. To su sve majstori kod kojih san učija zanat. Posli san i ja učija mlade u poduzećima di san radija, a proša san ih dosta. Radija san u Autokaroserije, u Termofriza, Lavčevića, Ante Jonjića, u zanatskoj radnji Limar, u Vodoinstalatera, pa poduzeću Rad na Stinicama, odakle san iša u mirovinu - nabraja barba Stanko, ne može se isprve svih ni sitit, kaže.

- Nosija san svoje proizvode i na pazare, u Metković, Prolog, Bliznu...Sad više ne iđen. A kuće? Obaša san ih puno, iša san do Šibenika, Knina, Livna, Dubrovnika i dalje od toga, sve san te krovove obaša...Bilo je teških momenata i pogibeljnih za rad, ali nikad nisan pritrpija straja ka u Klisu na crkvi, ako se mrdneš gotov si - prisjeća se barba Stanko.

- Ovo mi znači sve - kaziva pa se ogleda dalje po radioni. Pokazuje nam pocinčani lim s kojin radi, moršu, šaldadur, odnosno lemilo, škare, klišta...

- Ovo su ti flacange, špicange, decange... - okriće u rukama klišta za krivljenje lima nabrajajući njihove njemačke nazive.

- Najteže mi je napravit bidunić, jer ima puno dijelova i teže je napravit manji sić nego veći - veli kučinski meštar, a puno njih će zanimat da izrađuje i limene kalupe za pravit kobasice i ćevape.

Napravija je, kažu nam mještani, i škovacere za kućice u Mosoru di se znadu sklonit izletnici i za crkvu sv. Petra na Gradini, sve za Bratovštinu sv. Luke, zaštitnika mista.

- Nekad po cile dane zna kuckat doli u radioni. Ma, on van je čovik da ga nema u selu - fali ga njegova Ljubica, rođena Poljak iz Solina, s kojom je prije tri godine proslavija dijamantni pir, a ako Bog da, kažu, slavit će za dvi godine i 65. obljetnicu braka, uz troje dice, unučad i praunučad.

- Zabavi van se on po cili dan s ovin zogatulama. Prvo mu je ovo, pa onda ja - veselo će teta Ljubica o svom Stanku.

Osin ovoga voli ić i u polje, rekli su nam da je barba Stanko ekspert za sadnju boba.

- Imali smo u polju sto lipih maslina, dva bajama, 10-15 smokava, dvi jabuke, par mandarina, nešto loze, a nakon onog požara prije tri godine ničeg više nema. Niti selena - veli teta Ljubica iako barba Stanko unatoč tome svaki dan ode doli na Bodulušu povirit šta ima na zemlji.

- Volija je puno balun, ić na Hajduka, ima je redovito pretplatu. I karte su mu bile malo drage, ali samo od nedilje. Ovo mu je u radioni ipak najdraže - kaziva teta Ljubica dok razgledajemo uokolo kalendare i slike voljenog kluba.

- Radija bi recimo na nekon kući, na krovu, a doli se janjac peče. Ja ostavljan janjca i iđen ča na utakmicu, na Hajduka - govori barba Stanko pa nam pokazuje kako čuva "Slobodnu Dalmaciju" i sportske teme, i vadi iz škafetina ulaznice za utakmice Hajduka na kojima je bija.

Hajduk-Čelik, tribina zapad, 1975./1976. nogometno prvenstvo države, stadion NK Hajduk Split - pokušavan pročitat šta sve piše na jednoj od karti grintajući kako nisan ponila oćale.

- Pišen, čitan, radin, sve bez naoćala...I još vozin auto - na to će barba Stanko kojemu je najdraže u đir do polja.

- Evo, na ovon fotografiji na balkonu poviše radione, tu mi je bilo 20 godina. Ja i pokojni prijatelj Ranko Marković, a ovo je kad san igra balun u Žrnovnici za Autokaroseriju, ovo san igra u vojsci - pokazuje nan po zidovima kako nije samo navija.

- Ma nije ima kad igrat zaozbiljno kad je puno radija. Nije se prije lako živilo, bilo je puno gladi - dodaje teta Ljubica.

- Pričaj im kako si ka momčić od 14 godina iša radit u Split i šta bi pojia cili dan - veli mu Ljubica.

- Kad bi iša ujutro na zanat, diga bi se u pet uri i iša u Mravince na vlak. Tamo je bila stanica Rere, di je sad betonara, svi su tako putovali u Split. Uzmi dvi fete kruva i namaži masti i cukra i tako cili dan do osan uri uvečer. Ko je da išta drugo, nije ni toga uvik bilo.

Do podne san tako u Splitu učija zanat, a posli podne od tri ure aj u školu do sedan, i onda opet nanoge u Kučine. Na povratku bi još svratija na Brda, tamo smo imali polje. Uzmi motiku, okopaj malo i onda doma. A, kad dođeš kući, ako bude kupusa bilo je dobro. Ili bi iša kopat u nekog da ti posli dade jist. Tako je to bilo - smije se sad barba Stanko.

- Uvik ste ovako nasmijani?

- A, jesan, šta ću, takve san naravi. Bolje da san takav.

- Tija san se popet na ovi ovde krov pa da me slikate - govori na kraju našeg posjeta.

- A, nećemo, ne, ne - uzvraćamo odmah shvaćajući potom da nas barba Stanko želi još malo oraspoložit.

- Moga bi ja... Aj dobro, to ćemo kad mi bude 90 godina, onda ćete me slikat na krovu.

Vedar i nasmijan, maše nam kroz ponistru u društvu svoje Ljubice. Obećajemo za dvi godine opet doć, na još jedan bračni jubilej.