Nema straja u Hrvacama pokraj Sinja, njima su obnovu radili Švicarci, a u nadzoru su bili ‘strašni‘ Hans i Henrich. ‘Sve se radilo baš kako triba!‘

Pravija se važan oko nas: diga glavu i zabacija krijestu, ko satnik Bertorelli iz serije "Allo, allo!" Onda je s kamene pristave više naših glava poletija koji metar.

Blista crno kitnjasto perje, crveni mu se glava. Bakrene prsi u istome tonu sa suvin hrastovin lišćen na vitru. Tuda dubovina vlada: s vapijućin granama propetima u nebesa, čvornatin dugin prstima. One su, tako, šiknule iz tmine, i sada streme ko pružene ruke, reka bi Tin Ujević.

Lišće je matirano, a pivčeve su prsi metalik. Prilivaju se nijanse od zdravlja.

Ime mu nisu nadivali, ni njemu ni drugima, a imadu ih Ezgete sedan, osan. Kokošiju je više.

- Vidiš li priko strujnih vodova, tamo na onoj strani? To ti je Alebića kula, nju su zaposili četnici i posuli po nama granatama i tenkovima. A garde je ovde bilo nas desetak. Samo s lovačkin puškama. Šta'š in?! - tumači nan Neven Jakov Ezgeta iz sela Rumin u općini Hrvace.

Zapovida je tada Škarpa i gardu povuka u Bajagić, a četnici zauzeli Ezgete. Tri su kuće zapalili, stričevićevu - fosforon! A jednu je pogodila granata. U Jakova ostali samo kameni zidovi, četvrta kategorija. Znači - obnova. U koga je bila peta, njemu se radilo novo iz temelja.

Mater mu Ana (1935.) kaziva da kokoši i pivce valja čuvat. Ima orlova i lisica, nikad ne znaš kad će živinu odnit:

- Laje noći lisica ki ćuko. Zato pase imamo!

Stalno je pita: Jeste zadovoljni?

Obnova je, fala bogu, prošla. U Ezgetića još i prije Oluje. Bili neki Švicarci. Plaćali i kontrolisali, a domaća firma "Sadra" davala je ruke. Sad ćete čut oklen Švicarska i kako se uklapa u našu priču.

- Bijo je jedan Hans. On je svaku kuću obilazijo i meni bi reka, baba, ne daj in pit. Radnicima. A ja bi njima opet dala kad Hans ode i kad rađu završe, šta ćeš od njizi - sića se Nevenova mater.

- Pita bi on nas jesmo li zadovoljni. Dašta smo, u nas je se radilo kako triba! Stavili su dvi tarace betonske i pojačali željezon, krov, prigrade, otvore i zatvore, instalaciju struje. Vodu nisu jer vode nije ni bilo. Nisu ni sanitarni čvor, a ni inkarat - pripovida Neven.

- Mi bi se šalili, ja verglaj na našemu, on na svomu, al bijo je jedan što je Hansu sve privodijo. Svi su ga oni radnici slušali, moraš slušat gazdu! - kaže majka Ane.

- Spasila nas je vlada švicarska. Hans je malo stariji bijo, vako u odijelu i cepelama. Nisan čujo da je iko ima zamjerku na urađeno. Ljudi i sad žive u tin kućama - veli Neven.

- A da u nas sad tresne?!

- Znalo je trest i ovda, ali je sve ostalo na mistu. Svaku drugu ciglu drži brokva. Ova ti je najbolja bila, mediteranka, ja ne znan rade li je više - govori domaćin.

Malo smo još divanili kako su in četnici odnili sve iz kuće. Robu, klašnje, tojest sukneni prekrivač, deke, jorgane, suknene bičve... Nećete virovat, i didovu ustru za brijanje, ko britvu. I kravu in ubilo.

Pokaza nan je Neven i staru mačkulu, ima na njoj križ, ali imade i polumisec sa zvizdon. A, bogme, ima u Ezgete i sablja krivošija, 300 joj je godina.

- Nemaju alkari takvu! Vidi je, srebron okovana, iman ja nju i u katalogu upisanu. Dvaput su nan kuću palili, prvi put Talijani 1942., treći put neće niko dok je mene živa - viče Neven i pozira s dignuton oštricon.

Za mrvu mira, iza rata posadija je 14 oblica. Pridlani je naša 4,5 litara ulja, a jesenas ni to – samo za ispeć zeru u tepsiji, na 370 metara iznad mora. Pod nama Cetina...

Ako je Švicarac Hans u snazi, đavlu nas je da, stotinu puta ime smo mu spomenili. Narod iz općine Hrvace i više.

U ratu su potirani, mista in okupirana, zapaljena, srušena, sve u najboljin tradicijama ratovanja u ovin krajevima. Kašnje je valjalo obnavljat. Obnavljalo se i po Baniji, nismo mi u Dalmaciji ni mislili o tomu: daleko je bilo, brate, od oka i od srca. Svak se zabavija svojin jadon.

A kad je nikidan zdrma potres, pokazalo se kako se gori radilo: padale su obnovljene kuće na kolina, stradala opet jadna sirotinja.

Ide nadzor, ali bez najave

- Korektno i profesionalno, tako je bilo u Hrvacama. Došli su bili ti Švicarci, isprid švicarske vlade, obnavljali su doli oko Dubrovnika, pa da bi obnovili kuće i u našoj općini. Glavni su bili Henrich Roos i Hans Witver. Za sedmicu dana mi smo imali projekte, sinjski ADK je projektira, i počela je obnova: u prvoj turi 51, a onda još 256 kuća.

Plus škola, više od dva milijuna maraka, a sve zajedno: kuće, škola i ostalo - priko deset milijuna maraka su investirali. Onih para! Znaš li šta to znači za malu općinu?! A naš proračun tada bijo 120 iljada kuna. Dali nan i Caterpillarovu kombinirku, novu, rovokopač veliki od sto iljada maraka - kaže načelnik Dinko Bošnjak.

Svega je bilo u ta doba po razorenoj zemlji, nije sve išlo po obrazu i zanatu, znate i sami. Tako ni Hrvace nisu znale oće li se Švicarci po dobru pokazat. Nije da su sumnjali unaprid, ali zajeba u ta doba nije manjkalo.

- Dva nadzora su bila u obnovi - jedan švicarski, drugi naš. On ti dođe na kuću i nikomu se ne najavljuje, ovaj Roos. Ili Hans, bez obzira. Naprimjer, stavlja se taraca i ako štogod ne valja, željezo ili slično, odma ti se trideset posto odbija. Kad se ploča na školi nalivala, pala je bila kiša i ušla u termoizolaciju, a naši su radnici bili izvođači. I šta ćeš, pošto je kapilo, morali su sve razbijat i radit iznova - kaže načelnik.

Škola je na kraju ispala - top! Zimi u njoj toplo, liti ugodno. Eno van je uz magistralu, pa bacite oko kad proletite. I dandanas je ko nova. Evo i zašto:

- Gledan ja kako se radi: ide betonski zid - 20 cenata, onda kamena vuna - 10 cenata, pa matun i na koncu termožbuka. Govorin ja Roosu, u nas niko ne stavlja toliko, a on će ti meni: Mora bit švicarski standard!

Sića se načelnik da je Roos onih godina reka da kraj škole triba pothodnik iskopat, da dica ne lete priko magistrale. Čovik je to tada vidija, a Hrvace tek sad pothodnik rade. Koštat će tri milijuna kuna. Ne moreš ti Švicarcu pera obit.

- U staroj školi bilo je sedan učionica, ali su Švicarci rekli: Neka bude osan. Znači, pojačali su. A kad su naši plaćali obnovu škole u Potravlju, di je prije rata bilo šest učionica, tili su nan napravit samo četri nove. Znači - naši smanjuju! Ajde, na kraju su ipak pristali na šest - niže načelnik primjere.

Tri godine su Švicarci bili u Hrvacama, razvilo se i povjerenje.

Utra je Roos u red i izvođače, tada je dosta radila firma "Sinj" d.d., kasnije su završili u stečaju. Isto ko i ADK.

Ipak je to čovik njemačkoga porijekla. Slično ko i Hans. Njih dvojicu narod malo i miša, ali ne triba zamirit, puno je prošlo. Na koncu konca, svejedno je li jedan ili drugi, ista je to raca.

Klapala je cigla, ali otpala nije

- Ooo, to se odma zna di, šta i kako ide: vertikalni i horizontalni serklaž, armirana ploča, nosivi zidovi. Znalo je trest i ovde, četri zarez nešto, doduše, puno manje nego na Banovini. Klapala je cigla, ali otpala nije.

Jednon je projektant Stipe zakasnijo na sastanak, kaže, bila mu je gužva u prometu, a znaš šta će ti njemu Roos na to? Kaže, vi ste, gospodine, tribali predvidit gužvu. Ako zakasnite idući put, vama je ugovor raskinut - govori načelnik Bošnjak.

I tako, malo kroz priču iz medija, malo kroz primjere koje su ljudi sami vidili i pripovidali dalje, lako smo se složili da se na Baniji loše radilo, bez cimenta i željeza, nijedna cigla povezana. Bogati, malo bure da in pune, sve bi in stukla, pa kako ne bi potres.

- Šta će jadan narod, većinon sirotinja... I mi ćemo nešto organizirat da in pomognemo. Mi smo imali sriće, Švicarci su spasili Hrvace, zahvalni smo in do groba, nema tu priče - ne misli se Bošnjak ni trena, pa se spominje kako je Roos ili Hans, ko će više znat, bija reka na baušteli: Ko puši ili pije pivu na poslu - odma nek ide ća!

Svratili smo u Potravlje, u Titlića, odakle je Jakov Titlić, načelnikov zamjenik. Najprije ćemo u Mate pokojnoga Joze, 1934. godište. Njemu je sve zapalilo gori u staromu selu, a vamo doli isto: kuću, štalu i pojatu, di se pića držala za blago, to jest sijeno.

- Ja san bijo meštar ekstra klase. Tesar, otimali se za me. U "Konstruktora" 38 godina, vidijo san ja od Zambije do Rusije i Njemačke. Stotinu kilometara rigola uz cestu san napravijo - kaže Mate.

- A šta kažete za obnovu? Je li bolja nego na Baniji?

- Ja san zadovoljan. Kako je se radilo, morala bi ostat šta god bilo, taman i potres. Ali, ko smi garantirat?! Tako i ja jedvo stojin na nogama, a nekad san leta...

Govori da mu je doli bilo zidano kamenon, a gori ciglon. Po tomu je bija krov, Mate ga je stavlja.

- Nije u mene ni bilo velika nadzora, ali ljudi su zato radili po zanatu. Znan ja, deset puta san nuđen za poslovođu, samo nisan tijo, meni je bilo draže tesat. A bijo je neki Đuro, nije što je Đuro, nego se mota oko politike, radit nije zna, ali u poslovođe oće iza trka!

- Šta bi tek rekli ovi s Banije, jadni ti su?

- Viruj, plakat mi kad gledan šta su doživili. Naćulilo mu kuću, jadniku, samo da se vidi da ćuli, a željeza u ćošama nigdi, kako neće past - vrti Mate glavon.

Evo će mu 87 godina, viče da bez čekića neće otputovat...

Kad bi Hans naiša, svi u stavu 'po-zor'

Susida je Šima Titlić, 1939. godište, mater Jakova Titlića, Bošnjakova zamjenika. Kuća joj je bila zapaljena, a u balaturu udarila granata. Danas je to katnica pod krovon, a onda su bili samo podrum i prizemlje.

- Hans je dolazijo u kontrolu, sve je pod konac moralo bit. I dobro je napravljeno, a pomagali su radnicima dica mi i muž. Tvrd je to temelj, ja mislin da je utvrđena s božije i s ljudske strane. Trinest dice san ja rodila, devet ćeri i četri sina, ovi mi je Jakov najmlađi...

- Ja ko trinesto prase, ha-ha-ha...

- Jakov je blizanac, pet minuta mlađi od Filipa. Svašta smo podnili, osan godina izbjeglice u "Melioracije" u Splitu bili. Tople vode nismo vidili nijednon za svo to vrime! Na meni je i korona bila, sve san priživila, ali mi se čini da je ovin ljudima na Baniji teže.

A ko in je to moga napravit, oni ko je bez duše, rđava duša napravit će svašta - govori Šima.

- Ko zna di je Hans danas, možda je i umro, tako se govorkalo. Kažu ljudi, kad bi on naiša, sve je stalo u stavu "pozor" - veli Jakov usput.

Doli u Hrvacama, na kućnome broju 552, u Banovića se kuva kupus verzot na suvome mesu. Med! Kaže did Ante da je nositelj svega, ali ničin ne zapovida. Zato mu žena Nevenka sve tumači reporterima. Švicarci su sve plaćali i dolazili gledat: donji kraj je utvrđen kako triba, u ćoše su "Sadrini" radnici stavljali betonske stupove, umisto tavana metnili su betonsku ploču, jednu na prizemlje, drugu na kat.

- Zidovi su tu gorili, šic-boden je bijo, drvene grede... Doli je utvrđeno, ali za gornji dija nisan sigurna. Ne daj bože većega potresa, ne znan, ja se nadan da bi isto ostala - kaže baba.

Oćeš, oćeš, Mladiću...

Za unutrašnje uređenje dobili su 13.000 maraka kredita, ali nisu ga morali vraćat. Govori Nevenka da je bila odgoda.

- Znaš li kako se pivalo u sedandesetima: Savka mater, a Tripalo ćaća, daju kredit koji se ne vraća! - zeza se starina Ante.

- A vidi ovo, nas smo četri sestre bile i svakoj je kuća zapaljena. Nije to slučajno, nije on iz Beograda doša, nego iz Otišića.

Ja san Bećarova, moj je ćaća drža gostionu, pa su mu na kiseli kupus i kaštradinu dolazili ovi opančari što su radili opanke i nosili prodavat. Neću se zaklet, ali nije niko drugi nego oni. Ima njizi i da su pošteni. Ko i nas, jedni valjaju, drugi pokvareni - ne možemo se nego složit s neviston Ivon.

U toga Bećara u ratu je dolazija i general Ratko Mladić na pregovore:

- U moga ćaće je to bilo. Mladić ti je zacrta da će mu dotle bit Srbija. Oće k...!

Tako narod divani, davno je to bilo i Švicarcima se trag zametnija. Spasili su općinu, dobili i nagradu, eno su in i ploču bili stavili doli kraj Bećara. Nisu dali liscu u kokošinjac, kaza bi Ephraim Kishon.

Pita se svit jesu li Hans i Roos živi ili su, ne daj bože, pali, ali zato Hrvace uzgor stoje: po švicarskome su propisu šalovane.