Eda Majka u ulozi prevoditeljice u epizodi ‘Što je muškarac bez trliša‘ ili ‘Nagluha punica, pištolj i palamida‘

Kraljica Majka sve slabije čuje, a ni vid joj nije bogzna šta, pogotovo zato što su je totalno izneredile nove oćale koje sam joj jesenas nabavila. Mislim, čast novim oćalima, ali njoj su stare srcu prirasle, a otkako je proglasila da u novinama nema ništa pametnoga, i tako ništa ne čita. One druge, koje su joj tobože za gledanje televizije joj škode, navodno joj se od njih ljulja, a kad sam vidjela s koje daljine gleda turske sapunice, nije ni čudo. Mislim, ona oćale za daljinu koristi za na blizu blizinu od jedva metar od ekrana!

Međutim, sa sluhom je urnebes. Iz nekog razloga ženske i dječje glasove skroz dobro vata, pa ja, Nevistica i praunuk Prijestolonasljednik s njom pričamo normalno. Sve čuje, sve vidi i naravno, sve zna. No kad je u pitanju Zet, odnosno Unuk, tu stvari malo zapinju, pogotovo što se Zet, odnosno moj Zakoniti, beskrajno zabavlja igrajući komediju zabune s njom. Zakoniti je odlučio biti zet za pet te je prije dva dana, tijekom audijencije, odmah obukao mantil od trliša, statusni simbol muškaraca iz brdsko-planinskih područja od posebne državne skrbi.

Šta je muškarac bez trliša? Ništa, jado jađeni! Ili je neradnik ili je nekakav intelektualac, a to dođe na isto. Intelektualni rad nije posebno na cijeni u krajevima gdje je jedna od najproduhovljenijih pouka ona kako nema kruva bez motike. Istina, kao zamjena za motiku može u obzir doći i sikira, pila, mistrija, lopata, grablje i slično. Zakoniti je kod punice naumio obaviti dva muška posla – silikonirati neke buže na okviru novopostavljenih vrata od konobe tako da ih u idućoj, kako on kaže, iteraciji, može opiturati, i drugo, iz korijena iščupati neko stablo koje jest dekorativno kad se ljeti rascvjeta, ali je pokora ljuta budući da mu korijenje ide u zemaljske dubine, a grane u nebeske visine. Kao takvo, stablo stručnog imena Tekoma, odnosno Campsis radicans, iz porodice katalpa, prijeti da će konobu dignuti uvis. Ukratko, Tekoma mora pasti!

- Di je oni pištolj za silikon? – pita on punicu. Ona zija. On ponovi pitanje. – Di je oni pištolj za silikon?

- Pištolj? – rekla je Kraljica Majka – Kakvi pištolj?

- Za silikon...

Ona gleda u njega pa u mene. Ne kuži. Ja joj prevedem da je riječ o tobožnjem pištolju šta ga je Zakoniti i prije nekoliko godina koristio za silikoniranje kade.

- Aaaaa – sjeti se ona – Bacila sam ja to, zete moj.

Kako bacila, zašto bacila, kad bacila..? Bacila i eto. Kako je moj pokojni otac imao opsesiju prikupljanja svakakve gvožđurije, a za gvožđuriju i meštrovanje je imao dara ko i ja za atomsku fiziku, tako je mater, nakon što se on preselio kod svetoga Petra, pobacala sav otpad koji je pronašla. A bilo ga je i u konobi, u garaži, u pojati, u staroj vatrenoj kužini, u avliji, čak i na tavanu. Ukratko, i pištolj za silikon je frknula.

- I nemaš pištolj? – pita zet, sad već igrajući igru.

- Šta kaže? – okrene se ona meni.

- Ma ništa, pusti ga – kažem ja.

- Pa neka pita, šta ti njega stalno šutkaš – kaže ona. – Zete, pitaj ti, srećo, šta god oćeš.

- Zašto si bacila didov pištolj? – kaže Zet. Ja prevedem.

- Ma nije dida nikad imao pištolj – kaže ona. – Ko da ne znaš, nije ti on bio za oružje. Osim davno za lovačku pušku.

- A isto mi je čudno da si bacila pištolj – kaže Zet. Ja ponovim ženskim glasom.

- Ma koji ga je pištolj spopao? – sad je malo iznervirana. – Reci mu da tata nikad nije imao nikakav pištolj! Nikad!

Mi zavarimo. Ona nas oprezno pogleda pa se i ona nasmije. “Vi to mene, djeco, zafrkavate, a? Dobro, dobro, doći ćete i vi na red, bože zdravlja...”, zaključi ona dobrodušno. Onda su njih dvoje otišli sjeći tekomu. Ona je uzela sikiru, a kad punica drži sikiru, i zet za pet drži jezik za zubima. Iz dvorišta su dopirali zvuci njegove ručne pile i njezine sikirancije, a ja sam se pravila zaposlena kuvajući verzot iz materinog vrtlića, računajući kako će Zakoniti kad se umori od glumljenja drvosječe staviti i ribu na gradele. Kad eto nje...

- Edika – rekla je, a kad me nazove Edikom, znam da je ozbiljna. – Reci mu da se ne penje na garažu! Skale su klimave, past će.

- Majko – rekla sam ja – Pusti ga. Nije malo dijete, bogati...

S negodovanjem je napustila teren i s panikom u očima gledala zeta kako čupa granje s krova garaže i baca ih u dvorište. Nit je pao, nit se porezao, samo se malo ogrebao po ruci, na što je ona sekundarno uletjela u kuhinju, ko da joj je 40, a ne 80, izvadila bocu rakije, zavoj, škare, čitav pribor za prvu pomoć, prolila po njemu dec loze i previla Zetu ozljedu na radu. On se cerekao.

- Ne bi bolje ni medicinska sestra! – kazao je.

- Čija sestra? – pitala je ona. Pa sam joj prevela. A njoj drago. Pohvala se u zube ne gleda. Onda smo sjeli ručati. “A lijepe ribe”, rekla je ona. “Kako se, zete, zove ova riba?” Mene ništa ne pita, ja ko simultana, ženska prevoditeljica ne sudjelujem u radnji.

- Palamida! – rekao je zet.

- Pala... – ponovila je – Pala...Šta?

- Palamida! – podviknuo je zet, a ja sam mudro mučala jerbo me je ona naučila da nije pristojno žvakati i govoriti u isto vrijeme.

- Tako se zove i onaj smrdljivi čičak šta po žitu raste – kaže ona – Baš čudno da se čičak i ‘vako dobra riba isto zovu.

Ja je pogledam, Zakoniti je pogleda.

- Ma kako se, majko, zove taj čičak? – upitam ja.

- Pa sad ste rekli – kaže ona. – Palamuda!

- Punice – rekao je Zakoniti ceneći – riba je pala mida, a pužući čičak je pala muda! Mida, a ne muda!

Ona je odšutjela, a kad se on maknuo od stola, obratila mi se šapatom: “Šta je njemu?”

- Molim?

- Nikad ga prije nisam čula da govori šporke riječi!

Ja zanijemila. Moram je odvesti kod slušnog doktora, nema druge.