Zakoniti se navukao na ječam! Mislim, ječam, oliti orzo, u mojoj se kući nikad, ali nikad nije kuvao iz prostog razloga što ja mrzim ječam i to je jedna jedina namirnica koja kod mene izaziva autentični osjećaj mržnje. Zašto? Nemam pojma! Valjda mržnja, baš kao ni strastvena ljubav, ne mora imati razloge. Jednostavno, od djetinjstva mrzim ječam i bilo što s ječmom. I sad mi se vraća milo za drago.
Dakle, šta... Za razliku od normalnih ljudi koji su u protekloj godini dobili ili koronu ili ništa, Zakoniti je dobio višak šećera i on, kontra čovječanstvu koje stenje pod teretom pandemije, vodi slatki život. Preslatki, tojest.
Hrana za 'tice?
Zato smo, kao što je poznato, prešli na domaći jogurt, na kruh od nekih neobičnih i ne baš ukusnih žitarica, odustali od krumpira, riže, manistre, kolača, a čokolada je samo sanak pusti. Jest, nekidan je donio čokoladu bez cukra, sa 80 posto kakaa, ali je to toliko zdravo i neukusno da sam je nakon jednog griza prepustila njemu.
Kad se mislim odati bludu i nemoralu, zovem Jedinca, Nevisticu i Princa na ručak pa se onda kolektivno davimo u pohanoj piletini, kumpirima i teletini ispod peke, šnicelima i pireu, a o kiflićima, mađaricama i torticama da i ne govorim. Onda nas četvero kusamo, predući od sreće i zadovoljstva, a Zakonitom skuvam ječam! I grah. I to crveni. Punica je, naime, rekla kako je crveni fažol najbolji.
Za kuvanje ječma morala sam konzultirati mater. Koja se, naravski, čudila kako ja to ne znam kuvati. Pa kako ću znati, ženo božja, kad nemam pojma ni jel to hrana za ljude ili za 'tice? Onda mi je ona dala recept, jasna kako to samo ona znade biti.
- Uzmeš ječma - počela je.
- Koliko?
- Pa onako, odoka - kaže ona.
- Koliko odoka? - pitam ja.
- Pa onako, jednu šolju...
- Koju šolju - pitam ja - jel' šolju od kave, čaja ili onu veliku za bijelu kavu?
- Od kave - kaže ona - ali onu veću od kave.
- Aj, dobro - kažem - uzmem šolju ječma i...?
- I potopiš ga - kaže ona - u teću ga potopiš da nadođe preko noći.
- U koliku teću? - pitam ja - onu šta ću u njoj sutra kuvati ili neku drugu?
- Ma u koju oćeš, bogati - zagrintala je - važno da ga potopiš, onako kako topiš fažol.
- Ali ja ne topim fažol - kažem ja - ja kupim fažol u limenci koji je već skuvan.
- Ih, neš' ti takvog kuvanja - kaže ona - ali dobro. - Ujutro isperi ječam da iz njega izađe šporkica. I stavi ga da se kuva. I to je to.
Panceta iz Čitluka
- Ma čekaj, majko - ciknula sam - pa neću mu skuvati ječma onako, bez ičega! Pa nije konj, jebateled, da jede žito bez začina. Jel' ječam trebam u nekom trenutku pomiješati s fažolom i staviti kapule, luka, išta?
- Moš' staviti svega - rekla je Kraljica Majka - onako, odoka.
Šta'š, odustala sam od materinog evanđelja po ječmu i odlučila se rukovoditi prethodnim kulinarskim iskustvom i zdravom logikom. Zdrava logika nalaže da se zacrta cilj – ručak koji je ukusan, koji je zasitan i koji nema viška šećera! Onda se trasira najlakši put do postizanja tog cilja jer nemam ja vremena za vrludanja i stranputice. Ukratko, što milom, što silom, sastavila sam originalni način kuvanja ječma i graha. U znak posebne ljubavi i pažnje, poklanjam vam, dragi čitatelji, ricetu za ječmeni ručak a la ja.
Prvo, ječam kupiš bilo gdje jer fiks ideja moje matere kako je dobar samo neki slovenski na kojem piše - to mi je slovkala - ješprenj, čini se komplicirana! Di ću doći tražiti ješprenj? Lakše bi 'leba kupila! Našla sam nešto na čemu piše: ječmena kaša, premda pojma nemam zašto piše kaša kad je od ječma vulgaris do kaše trnovit put, a Zakoniti i ne želi kašu. Kašu ni unuk ne jede, taj je, čim je sa sise skinut, uhvatio batak da ga glođe.
Okej, nakon nabavke ječma, "potopila sam" ga. Potop nije doslovna stvar, nego šišneš veliku ćikaru orza u teću, uliješ u teću vode i čekaš da situacija nabubri. Situacija je ujutro stvarno nabubrila toliko da nisam iz teće imala šta iscijediti, orzo je svu vodu posupao. Onda sam ga šišnula u cjedilo i isprala. Okej, to je to. Iz limenke sam u cjedilo istresla 800 grama već skuvanog crvenog fažola pa i to isprala pod mlazom jakim ko vatrogasni šmrk.
- Jel' oćeš gradski ili vlaški šik? - pitala sam Zakonitog, na što je on sretno zapljeskao ručicama. "Vlaški, bogati! Vlaški je naški!"
Okej. Onda sam u veliku teću stavila malo ulja. Nasjeckala poprilično domaće pancete made in Čitluk, near Oklaj, pričekala da panceta pusti vlaški miris, uvalila u to jednu sjeckanu kapulu, češalj luka, list lovora, malo peršina, ništa soli jer je Željko u Čitluku solio pancetu šakom i kapom, stavila malo mljevene paprike i malo konšerve, u to uvalila i fažol i ječam i litru vode i sve skupa kuvala sat vremena. Na koncu i zabiberila! Jelo se čudesno zguslo i izgledalo, majkemi mile, skroz jestivo...
- Asti šta lipo miriši - zaneseno je kazao Zakoniti kad se vratio s posla. - Jel' dobra Željkova panceta?
- Nega! - rekoh - malo preslana, ali dobra.
Zove se ješ-prenj
Onda je krenuo jesti. Jedan pjat, drugi pjat, nabubrio pa uhvatio zraka i dodao još jednu kaciolu. Nemo'š ga od tuge gledati, majkemi, ko da je iz gladi ispao. Tri sata kasnije, sa strepnjom sam gledala kako mjeri šećer... Pitaj boga šta će cukromjer pokazati nakon toliko vlaškog šika...
- Pet zarez dva! - uskliknuo je.
- Ma daj?! - uskliknula sam i ja - pet zarez dva? Samo?
- Samo!
Oduševljeno se javio punici i zahvalio joj na spasonosnom receptu. Mo'š misliti... Ona je, naravno, izrazila primjereno zadovoljstvo razinom šećera u zetovoj krvi...
- Isto ti ne slušaj nju, nego kupi slovenski ječam - dodala je - zapiši, zete, zove se ješ-prenj!
On zapisao. I eto... Od cukra se Zakoniti možda i izliječi, ali za ovisnost o ječmu trebat ću zvati Sakomana jer - nema dana bez ješprenja...