Navikli smo hodat pustin gradon dok bura mete škovace po putu, dok se na šankovima i iza zatvorenih roleta agencija pišu projekcije za sezonu i kamenin srcen Splita povremeno se čuje samo dreka pijanaca noću i pokoji pikamer ujutro. Obično si u kapotu i jedva čekaš doć doma.
Ali ljudi moji šta je čudno šetat po gradu u kratkin rukavima dok u zraku miriše početak lita i dok ti povrj glave letaju prve čiope, e to već dugo nismo doživili. U ova doba, a početak je šestoga miseca, gurali bi se za proć po ulicama, jedva bi našli misto na štekatu i pitali bi se: ma odakle dolazi ovi pusti svit i oće i ovo ikad završit. Stariji će se sićat da je grad, a pri tome se naravno misli na centar, bija pun svita i prije turističke ere. Bili su to građani. Oni zaboravljeni...