Debela je linija između stranog i domaćeg. Recimo, postoje destinacije u Splitu koje vižitaju samo stranci, ka što je klub inBOX poviše pothodnika na Pazaru. Onda su tu lokacije na kojima se mišaju turisti i neturisti, na primjer Riva. Pa imamo mista di zalazi uglavnon domaći svit, tipa Kalafatić.
Međutin, postoji još jedna kategorija, a to je ona kroz čiju tanku liniju se znaju provuć samo ritki. A kafić La Linea je jedno od tih par mista čija vrata još uvik znaju odvojit "domaće" od - naših.
Da se ne bi krivo skontalo, u Lineu su svi dobrodošli. Samo šta nisu svi dobrodošli u Lineu, ako me razumite. Oće reć, onome koji tamo redovito ulazi je drago kad ga, dok još nije pustija kvaku, pošalju u neku stvar - jer tako zna da je među svojima. Bez toga, ka da nije kafu popija. Ako nekome to nije drago, onda je, očito, na krivoj liniji.
- Ulazi jedna naša draga gospođa i pita me: "Jesi vidija onog mog sina pedera?" Ja joj govorin: "Iman van dva odgovora na to. Prvi je ne, jer ga nisan vidija. A drugi je da, jer van je sin peder." Ova umrla od smija. Onda se dolazin za stol javit ljudima i dajen ruku jednome. A ovi drugi mi kaže: "Sad odma provjeri da ti ne fali koji prst, jerbo je ovi lupež kakvog nisi vidija!" Pa imaš priču s našin pokojin Đokon koji se bija itnija tamo s nathodnika na Brdima. Srićon je preživija, a kako je uvik žica kintu su se zajebavali da je vidija kovanicu ispod mosta, pa skočija. Kad je izaša iz bolnice je doša vamo i jedan od naših ga pita: "Đoko, kad skačeš?" - smije se Žele Bašić, vlasnik teatra na adresi Iza lože 3 u koji smo uletili.
Pitamo ga kako ide posal.
- Pogleaj oko sebe. Eno ti tri kave i osan čaša vode. To nije posal, al meni je to gušt, imat ti teatar u svon kafiću. Toga više nema. Ima Klub pomoraca, pa Zanat... Sve je to zatvorilo. Ostalo ti je nešto doli u Vjeke i u Đolonge. Po meni ta priča biološki izumire. Minja se način i stil života. Šta je držalo žižu u gradu? Pazar, Brodomerkur, Jugoplastika, Uzor i sve te butige zbog kojih su se Splićani imali zašto spustit u centar. Gledaj, mogu i ja učinit da je ovo komercijalnije, otvorit restoran ovo ono. Al nije mi samo do para. Ja volin da je ovako, da smo tu - govori nan.
Žele je ovi kafić otvorija negdi 2000-te, ma mu je familija još puno duže u ugostiteljstvu. Oni van drže onu konobu Jozo u Sredmanuškoj, sigurno ste nekad bili. A i da niste, šta ima veze. Ka šta kažu: Ima u boga dana. Sad, jel to "boga" malin il velikin slovon je malo kompliciranija stvar. Ma kod Joze van nema komplikacija. Tamo su van marende, gradele i peka. Sve lipo jednostavno. A taki je, nećete virovat, i Žele.
- Ja san od kafića živija i prije nego san od oca preuzeja restoran, a živin i sad. Nije to neka lova da ja mogu ko zna šta s njon. Al ovdi san završija abecedu ugostiteljstva. Odnos sa ljudima, razgovor, al i sve one probleme koji s tin dolaze. Ja san odi ima i situacije s problematičnin tipovima, od kojih san kroz vrime zaslužija poštovanje. Ne kažen da je uvik bilo lako. U principu, vodit restoran je puno lakše utoliko šta imaš nekakav odmak od gostiju. Ovdi moraš bit i psihijatar i sociolog i znat ko s kin govori i ne govori, da ne upadneš u neki konflikt. Evo, recimo naš Verona. Ja san, sad kad je izaša u novine, cili dan se smija i pet dana priča samo o tome. Bilo mi je puno drago. Al onda opet, ja ne mogu njemu, a ima još takvih ka šta je on, dopustit da ovdi dođe i ponaša se kako oće. Jer ja živin od ovog. Nekad ga triba malo zamolit da kala.
Nismo ga ni spomenili, a Verona taman ulazi u kafić.
- Jaaa sanjam jedan bijeeel Božiiić, da opet doođe u moj graaad... - piva jednu od ovih blagdanskih sa svog bogatog repertoara.
Ekipa se oma sitila priče od nekidan, šta in je kaza klavijaturist Vinko. Govori, nekad su se znali činit ručkovi oli večere za redikule, doli na Stinice. Bija je i pokojni Karuzo. I sad, ide program i Vinko svira. Dolazi mu Verona, da nešto otpiva. Vinko mu kaže da ne može sad pivat, da mora odsvirat ovo. A govori njemu Verona: "Pa dobro, jesi ti redikul il ja?! Oću ja pivat il ti?"
A kako lipo paze svog prvog pivača vidi se i po tome šta mu je, između pauze od dvi arie, Njuton donija bombon za ćućat. Kaže da će mu učinit dobro za grlo. Njuton dođe ka Želina desna ruka. Čovik je u penziji, al to još ženi nije reka, tako da zadnjih par godina u Linee dolazi prvi i odradi cilu smjenu na šanku uz gemišt. Svi ga časte, al opet on počasti više. Čak ima i ključe od kafića, al i od konobe, da se ima di sakrit od posla kojeg nema.
Iza šanka, nasuprot Njutona, stoji voditelj kafića Lovre. Velik je, ima očale i svoju ulogu svaća ozbiljno. S njin nema zajebancije ni lokanja na dug. E pa baš taki nije Antiša, konobar meka bosanskog srca. U njega se pije na dug pa oni koji nemaju uvik para dolaze u kafić dok je on tu da in oprosti šta su takvi.
Ujutro se u La Linee okupljaju penzioneri, a popodne omladina i studentarija. Ne bi se reklo, al grlatiji su ovi prvi. Njih osan do deset iz ekipe se svaki dan nađu i dvi ure karaju. Znaju donit sa sobon i nešto za bacit pod zub, recimo janjca il odojka. Osoblje kafića in osigura pjate, pirune i nože, da ne jedu rukama. A četvrtkon, petkon i suboton navečer se traži katriga više. Nikad tuče ni barufe.
- Ja kad san otvorija ovi lokal san bija generacijski blizak omladini, a osjeća san se stariji milijon godina jer je moja generacija imala taj predratni Split. A onda su došle neke nove vrijednosti koje meni nisu odgovarale. Bilo je bitno pit Jack Daniels, a meni to nije značilo ništa. I osjeća san se bezveze. Onda šta se dogodilo? Ovdi su se počeli skupljat mladi koji su možda nekin konzervativinijin ka ja izgledali malo čudno, s rećinama u nosu i tako to. Al su normalni u more drugih stvari. Pričaju o muzici i nekin stvarima o kojima je zdravo razgovarat, a ne ko je s kin viđen i kakav mu je Instagram. Imaju empatiju. Jel to alternativa? Ja bi se usudija reć da je to tiha većina. Ova takozvana zlatna mladež je za mene posađena na krive temelje. I ta prošla generacija, u kojoj je bilo najviše takvih, su udrili materijalno i moralno od pod. A ja otpočetka nisan tija takve ovdi okupljat. Jer lokal je ka živo tkivo. Ono šta ga čini je neka vibra, neki šug, neka posebna atmosfera. Al prije svega ljudi. Ti ovo misto priseli u Zagreb il Helsinki i dobija si nešto skroz drugo - lipo priča gazda.
Dođu i turisti, malo popravit krvnu sliku, kaže Žele. Dobro, manje onu svoju, a više onu o konti kafića. A, kako su mu za ovo lito skresali štekat na samo pet stolova, bija je prisiljen na ono najgore - pub crawl.
E da je priznat
- Šta ću, mora san. Grad mi je ovo lito bija uzea četri stola i da ih susidu, koji ih sad ima deset. Ma... Ovo je tragedija šta rade, neman uopće riči za to... Umijeće upravljanja javnin prostoron je da svakoga oštetiš podjednako. A kod nas uvik ekstremi. Ja san čak i proba razgovarat s kin je tribalo razgovarat. Ništa. Pa čekaj malo... Kaki je to način? Svi smo bili željni nekakve promjene, al ne one u kojoj ćemo dobit nekoga šta konta da sve zna i šta se u sve tendi. Vidi, nije problem falit. Evo, ja prvi falijen, nije sramota. Al kad ti se desi, lipo me pogledaj u oči i kaži: "Jesan, falija san." I sve u redu. Idemo dalje - konstruktivan je Žele.
Sitija se i kako je on, kad je tribalo, uskočija kolegama na pjaceti.
- Ima od toga puno godina, smo mi odi taman potpisali ugovore za štekate. I onda je otvorija još jedan kafić. I sad, da mi nismo reagirali, oni tri godine ne bi imali za sist vanka. Ivan iz Gage i ja smo rekli "ne moš gradit svoju sriću na tuđoj nesrići" pa smo raskinili ugovore i podilili te kvadrate. A, šta da van kažen... Glavno je bit čovik - besidi čovik Žele.
Dajemo besu čoviku Želi, izlazimo iz Linee i u pratnji par naših đirajemo kroz domaći svit. Tu i tamo se pomišamo s njima, al nas neka čudna sila uvik nanovo okupi. Deboto bi se, iza malo mućkanja glavon, čak moglo reć kako je sve šta dili "naše" od "domaćih" samo jedna mala tanka linija. Tanka linija - manjeg otpora.