Uporno i uporno svakoga dana Nenad Radačić šeta se centrom grada. Iznimka je kad pada kiša. Netko bi mogao sada reći nećeš ti vijesti o njegovu šetanju, kao da to i drugi ne rade. Ali nije tako. Nenad je osoba s invaliditetom; jednom davno u prometnoj nesreći je teško stradao, proveo je u komi 12 dana. Iako nije slomio noge, one su mu završile u gipsu, a nakon što su mu ga skinuli, liječnici su utvrdili dvije stvari. Prvo, da su mu se skratile tetive, i drugo, kako više nikada neće moći hodati.
Bile su mu 24 godine kada mu se to dogodilo, na Bačvicama, pokraj Gospe od Pojišana. Bio je na motoru, stao je na raskrižju. Kada se probudio iz kome, saznao je da ga je autom pokupila 22-godišnja djevojka koja nije poštovala znak "stop". Strahoviti udarac odbacio ga je na haubu njezina vozila, da bi nakon toga i Nenada i motor za sobom vukla 50 metara. Primijetila je kasno, tek kada se motor u trenju s asfaltom zapalio. Nikada ga nije posjetila, nikada s njim riječ progovorila.
Nikad nije ni pitala za njega
– Onih devet mjeseci u kojima san leža nakon tragične nesreće, nikada nije ni pitala za mene. Jednom mi je preko poznatih poslala poruku kako bi volila sa mnom popričat. Odbio sam je. Nije mi se javila dok sam leža, dok san se borija za život, suočava s invaliditetom, činjenicom da nikad neću više bit isti. Nije se nikad čula s mojon materom i ocem. Nikad je nije zanimalo ništa o meni. I onda odjednom evo je, sigurno je savjest zapekla. Umrla je prije dvi godine – veli nam Nenad.
Svakog dana kad ne pada kiša Nenada kombi Florenta, koji po gradu vozi invalide, kupi u 13 sati i s Brda, gdje od 21. godine živi, dovozi u grad. Orilo gorilo, burilo, na zvizdane i splitske smrzotine, Nenad na Cankarevoj iziđe iz kombija i uz pomoć dvije štake, metalne teške ortoze na lijevoj nozi (koja dok hoda klepeće kao mamuza), te velike plastične udlage na desnoj, ide do svoje družine. Polako, najpolaganije na svijetu. Vršcima štaka hvata centimetre hrapavog betona. Split je, gledano očima invalida, heben grad. Na svakom koraku čuči zamka, visoka skala ili zidić, nigdje rukohvata, ali zato klizavih ploča po trgovima i ulicama centra ima more. Ali on bez srca grada ne može. I zato pomnije od meteorologa gleda prognozu svako jutro vičući "bježi kišo s mog prozora".
Rođen u Muzeju
– Rođen san u potkrovlju današnjeg Muzeja grada Splita, u šufitu na Carrarinoj poljani, u srcu Geta, u centru svita, u samoj Dioklecijanovoj palači, di san živija do 21. godine. Onda su nas raselili na sve strane, nas su dopala Brda. Da, Brda, ma lipa su i ona, ali meni su moj Get i centar grada sve na svitu. Dole mi je ostalo srce, žile, tilo, mladost, ekipa. Taj moj voljeni Get i centar grada, kojem se svaki dan cili život vraćan, i vratija me u žive nakon nesriće. Leža san u gipsu u bolničkoj sobi, sićan se ka jučer. Četiri kreveta, ratno vrime, bolnica puna ranjenika, ja na jednom od njih, tri prazna. I u sobu uđe jedan kao uvaženi splitski doktor, neću mu reć ime jer ga ni dandanas ne želim ni čut ni vidit, i svisoka mi kaže ovako:
"Tu si se raširija sam, samo zauzimaš prostor, a nikad nećeš prohodat. Najlipše bi bilo da ti odrižemo noge, i stavimo te na kolica i ićeš doma. Bit će ti lipo." A u meni se probudi ono moje getansko, ona naša krv, ono živo, žilavo i reka san mu: "Nećeš ti meni rizat ništa. Nećeš, ne dan ti ja svoje noge. Vidit ćeš ti da ću se ja dignit na njih." I nisan mu ih da – kaže Nenad.
Prvi koraci u Veloj Luci
U glavi mu je, kaže, bio samo Get. I ta luda potreba da svakog dana prošeta centrom svoga grada. Prošao je operacije. Bio je u kolicima. Liječenja, terapije. Vela Luka. Tu je jednog dana napravio prve korake. Mater koju drži za najveću junakinju svoga života šokirala je spoznaja da je sam prohodao. Sjeća se kako su joj sestre govorile: "Sin vam hoda, je, istina je, prohoda je, čudo neviđeno se dogodilo." Dvije godine nakon nesreće Nenad se korak po korak, strpljivo, polako, s milimetarski preciznima tisućama malih udaraca vršcima štaka u betonske fuge koje dijele splitske klizave kocke, počeo opet vraćati u centar. Tim ga je putem popratilo još puno nevolja. Ali svaki put bi se dizao i čim bi stao na noge, letio je svom Getu. Pitamo ga je li Get stvarno tako divlji kako se priča. Kaže nam da je to netko bubnio glupost i osta živ. Pa ga opet pitamo je li kod njega životna čaša poluprazna ili polupuna, i zamjera li životu što ga je u 24. napravio invalidom.
– Moja je čaša uvik puna. Ne zamjeran životu ništa jer je moglo bit i gore. Evo kako, taman prije nesriće san se prijavija za odlazak u vojsku. I paf, strefi me to što me strefilo. Računan, to mi je možda spasilo glavu, možda nesrića nije ni bila slučajna. Jer se moglo dogodit da u ratu postanen još veći invalid, izgubin glavu. Ovako san živ i hodan. Dok san leža u komi, nekoliko puta mi je materi na vrata dolazila Vojna policija, tražili su me, mislili su da san pobiga. I materi je jednom puka film pa im je kad su je pitali di sam, rekla: "Eno van ga gore u bolnici u komi, pa ako van valja, nosite ga sa sobon." To ti je taj naš getanski humor, dobri smo mi ljudi. Kad san leža u bolnici onako dugo i mislija šta ću, kako ću, dok san sređiva glavu, stalno me vukla želja za gradom. Nisan moga bez njega, vuka me ka nikad. I reka san samom sebi, ićeš dole, hodat ćeš svojim Splitom. Jesi li od dole ili nisi? Jesi, od Geta si, a šta se onda misliš, moraš ić – kaže.
I tako smo šetali polako gradom do zgrade u čijem je šufitu živio. Svaka vrata pričaju svoju priču, iza onih na Carrarinoj poljani na broju pet bila je i njegova. Znaju ga svi u centru, kada hodamo, ljudi ga pozdravljaju. Kaže nam da mu, dok čeka taksi ili kombi kraj Đardina, domaći donesu jastuk da sidne na zidić. Da mu ne bude hladno. A put mu do Geta od Cankareve znaju skratiti i vozači dostavnih kareta koji mu naprave otraga mjesto kao kralju.
Samo za matrikulom žali
Nervira ga nekoliko stvari. Recimo kada na parkirno mjesto rezervirano za invalida stane netko tko nije invalid. Smeta ga i kada se dozvole za invalide daju ljudima koji to nisu, ili kada ih invalidi prodaju zdravima. Najviše ga nerviraju invalidi koji prose na ulicama Splita. Kaže da se svatko može javiti Centru za socijalnu skrb ako mu treba pomoć i da on sam nikad ne bi kleka i pružija ruku kako to neki bez srama rade. A najteže mu pada...
– Nije ka šta neki misle da mi je ža šta se nisan oženija i dobija dicu. S tim san davno raskrstija, davno san odlučija da nikome neću bit na teretu. Nije mi ža ni šta se nikad neću moć zatrčat. Ali mi je žaj šta nisam iša radit ka pomorac na stranca. I šta nisan dobija matrikulu. Eto, ako za čin žalin, onda je to to. A i to van je smišna priča. Škola je mene volila, ali ja nju nisam baš. Pa mi je otac u osmi razred drugo polugodište doša kod razrednice i pita me isprid nje: "Oćeš u školu ili radit?" Izabra sam rad i s 14 počeja privređivat. Radija san godinama na peglama u lunaparku Mario. Nosija sam bagaje, bija mornar na brodicama. Nikad od 14. od matere i oca dinara pita nisan. I sad iman koliko mi triba. Šta ću se tužit, dobro je sve, ako san odlučija da bude dobro, bit će mi dobro – veli.
I kaže nam još nešto, svakojakog svita ima u gradu. Onog šta će mu dati ruku kad treba. Ali i onog šta se pravi da ga ne vidi. Ima on rješenje i za takve.
– Najviše volim bit među ljudima u gomili. I kad me neko ka ne vidi, pa nikako da se makne da ja mogu stavit štap na pravo misto, onda ga ja istin tin mojin štapon namjerno uboden u nogu. Odma skoče, odma progledaju. Ma dobro je sve, hodan, dišen, živin, stalno san u pogonu, cunjan vamo-tamo. Nema kukanja, nema plakanja, kad hodaš, sve je dobro – veli Nenad.
