Postoje tako neki ljudi koje upoznaš usput, poslom, slučajno, provedeš s njima vrijeme kratko, a pamtiš ih i nosiš u srcu dugo, ne možeš ih zaboraviti nikako. Vrijeme im ne oduzima ništa, nego im samo dodaje, ljudi puni vatre i strasti, naizgled obični, svakodnevni, pari ti se da u svakom mistu imaš ne dva, nego dvadeset i dva takva. A onda ti postane jasno, kad je već obično kasno – ne rađa mater takve često, ni svaku godinu. Teško je i jednog takvog naći i provesti s njim uru. Ako čeljade valja i to je dovoljno. Jer, znamo i sami, proveli smo s nekima dane i godine, pa bi volili da ih nismo ni u putu trevili!
A taj moj, jedan jedini i iznimni – ni kraćeg druženja, ni dužeg pamćenja – bio je Anđelko Peko Španja. Proveo sam s njim uru ili dvi, u studenom 2018. godine, u njegovoj toploj kužini, uz njegovu dragu Vanju, i sina im Blaža, i ne sićam se da sam s iskim tako iskreno ismijao i nasmijao, a sve - sideći i radeći. Napisao sam tada tekst koji je objavljen u 'Šibenskom listu', o čoviku koji je u sedandesetoj godini kupio kompjuter i na toj 'kašeti' pokrenija revoluciju u svom 'selu', koje je cilo pribacija na Internet. Jače nego Bil Gates! Osnovao je vodički Facebook, grupu 'Vodice u srcu i duši' koja, evo, na ovi dan ima 4 145 članova. Koji na njoj vise 'dan i noć'. Grupu bez koje se Vodice više ne mogu zamisliti, i zbog koje je – između ostalog – prošle godine dobio i nagradu grada Vodica.
Pričali su mi o svojim Vodicama, koje nisam, sad vidim, pravo ni poznavao dok mi ih on – Peko - nije nacrtao prid očima, pustio mi film kao da je Felini, sjetan i sretan, o svom pokojnom stricu kojeg su zvali Šupak – jer je ima problem sa stolicom – o drugom stricu kojeg su zvali Čunjka, jer je ugriza tovara za njušku, (čunjku) kad mu je ovaj bidan razbija demejanu i prolija vino u polju, o strinama koje su jedna drugu prozvale Kurčiglava i Pizdiglava, što in je poslin ostalo za 'prodivku' koje svi Vodičani i dan danas imaju. Priča mi je Peko o tome, za stolon, čitajući iz svojih bilježnica, a ni čitat nije moga koliko bi se pri tome i sam smija. Ma šta smija, davija od smija, crkava od njega. Bilo je lakše zaraziti se s njim smijem nego od koga drugog, bolesnog, danas kovid dobit!
A onda bi te sekund kasnije natira da s njim plačeš. Čita bi ti niku svoju svoju pismu, koje je cili život pisa, i ti bi onda vidija suzu u tom njegovom veselom oku, ćutija bi da je u tom velikom čoviku, grmalju, još veće dite, osjetljivo i ranjivo, koje se smijem samo brani. Ono dite koje bi se i u svojoj 70-oj godini naježilo i uzdrćalo i kojem bi srce svaki put jače zakucalo kad bi onako velik, a skrušen ulazija na tri svoja sveta mista – u crikvu, na Kornate, i na Poljud, gledat Hajduka!'
U nedilju je to veliko srce zauvik stalo. Adio Peko, Adio Ljudino! I nije me sram za tebon pustit suzu, makar san te zna samo jednu uru. Čitali smo se poslin, lajkali, čestitali rođendane. Više nećemo. Ali, te ću se jedne ure s tebon sićat više nego nekih drugih, uludo potrošenih proćeradnih dana. I ovog teksta koji smo zajedno u tu uru napravili. Da nas jopet nasmiješ kad si nas svojim odlaskom rastužija. Jer, šta je drugo život nego fantažija, šaka suza, vrića smija. Evo linka. Bez njega se danas ni na nebo ne ide!