Kako je mene, magarca od 50 godina, Mijo Budiša zvani Miško iz Nevesta vratija u ditinjstvo? Vrag van odnija Marcela Prousta i kolačić Madlen ili kako se već zva, nismo nit ja nit Miško Francuzi nit smo Francuske ikad vidili, nega mi je na pitanje kolko mu je kil janjetine odgovorija:
- Ne prodajen ti ja na kile. U mene ti je janje 100 eura, po komadu. I to ti je to.
Tija san ga izljubit ki najrođenijeg, jer mi je parilo vidit mi pokojnu tetu Stanu dok je prodavala tuke na šibenskom pazaru. - Pošto kil,a? - pita bi je rodijak, a ona bi se pravila da ga ne čuje.
- Čuješ li ti mene? Pošto ti je kil?
- Ne čujen, jerbo ne prodajen kile, nega tuke! - odvratila bi mu ova.
- Dobro, pošto su ti tuke?
- Nisi ti kupac! - odmaknila bi tetka glavu do njega, držeći ruke u džepovima.
- Nego, šta san?
- Ti samo pitaš, gledaš ubit vrime. Eto, kad baš oćeš, sto maraka par!
- Sto maraka par, pa pošto ti je to kil?
- Vrag ti kile odnja! Jesan ti rekla da nisi kupac. Oti šta kupuje na kile, ti nisu odredili ist tuku na Božić, nega samo po tuke, kvarat tuke, komadić. Oni koji je odredija ist tuku, uzme sto maraka i traži robu za se, a ne gleda po kila gori ili doli, marku amo il tamo...
Daj 'stoju', pa biraj...
Eto, tako je zborila moja pokojna teta Stana, Bog joj da duši lako, a tako ja ovi dana slušan i našeg Miška. DEM-a više nema, ali ima 'ojera'. 'Stoju' u džep, pa biraj kojega ćeš – oćeš li rogana, oćeš ovog malo vranovkastog, oćeš ovu zrnastu...Dodaš li još pedeset ne moraš se brigat ni oko ražnja, soljenja, pečenja, serviranja... Pa čak ni oko kruva, kapulice i čačkalica. Ničega. Sve će to za vas riješiti naš Budiša, a vi samo tribate kao u filmu "Ko to tamo piva" reć - "Vozi, Miško!" I ponit sa sobon teke apetitića.
Inače, da vas upoznamo, Mijo Budiša (44) je kontakt-policajac u Drnišu, majka mu je Marija (67) godina i ćaća Josip zvani Jokan (78) na kome je OPG, odnosno obiteljsko poljoprivredno gospodarstvo, u čijem je centru stado od 60-ak ovaca. Pravi sugovornici da ih pitamo - može li se od svega toga živit?
- Pa da ti kažen, tribalo bi imat jedno 120 ovaca. I jedna bi četveročlana obitelj, ako oko njih sve sama radi, mogla bi od tog stada živit jednin sridnjin životon! - daje nam Mijo stručnu, odokativnu procjenu.
- Šta znači sridnjin?
- Da bi in misečno kad bi sve podmirili ostajalo oko tisuće eura plaće. Ali, ne bi tribalo samo prodavat janjce, nego i praviti sir i uračunati tu novce od države od poticaja! Poticaji su 250 kuna po glavi, ko je u sustavu selekcije, to je lipa para godišnje. Ja nisan, ja san u ovon običnom sustavu, on je 80 kuna po glavi, meni su ćaća i mater već stariji, a za selekciju triba potpisat ugovor na pet godina, pa zato ja nisan u tome - priča nam Mijo.
Koliko je ovaca?
- Da iđemo s računicom dalje, janje je rekli smo već 800 kuna komad, ili čisto meso po 70 kuna kil. Bez džigarice. I s prodajom nemaš problema, sve se to može prodat na kućnom pragu, ljudi sami dođu. A u mene ga mogu, već san van reka, i ispeć po želji. Najbolji su za ražanj oni od deset do 12 kili čista. To znači da živi imaju 20-ak i koji kil, jer prvi janjci nemaju pola kale, nego manje. Tamo u šestom misecu su pola pola, a u osmom imaju kale i više od pola. To van je tako. Dođu velike vrućine i on pada. I od tih 12 kili čistog mesa, ima jedno 7,5 do osan kili pečena. Kod mene ti je kil pečenoga 180 kuna. Ili ako oćeš na komad, to janje od sedan - osan kili pečenog ti je 1200 kuna komad. I tu ti je u tome i kruv, salata, kapulica, posluga... sve u cijeni. A ako neko naruči janje za nosit kući još je jeftinije, tisuću kuna! - veli nam Mijo koji je sa ćaćon i materon zapravo "tri u jedan" OPG-a "Zagora" Josipa Budiše iz Nevesta. U kojem na jedno 100-120 ljudi, stalnih stanovnika - čine brzo on i načelnik općine Unešić Živko Bulat konat - ima jedno oko 400 ovaca. Još kad bi metnija u račun Kerana iz Utora, on ima oko 120 ovaca, prosjek bi, vele, bija još i bolji.- Ovce se u ovom kraju počnu janjit prid Božić i sad taman oko Uskrsa stižu prvi janjci. I od ovih 60 ovaca ima san od 16 njih blizance. Šta znači da je ovcama dobro, kad se blizne, a? Ili to, ili ja iman dobrog ovna, a? A more bit i jedno i drugo! - veli nam Mijo.
Dolazio i Coce
Ne zove se slučajno ovi OPG "Zagora" jer ono što je Ante "Javor" u Podstrani bio za Hajduka, to je Miškov OPG za istoimeni nogometni klub iz Unešića - glavni stožer prije i poslije utakmice. Tu se igraju produžeci, treća i četvrta poluvrimena, koja je opisao znameniti kroničar "Zagore" Mirko Matijaš - koji mu je rodijak. Stalni gost je bio i pokojni Vinko Coce koji je ode ija, pija i piva.- I ne bi niko smija rič reć! Morala je bit tišina da mu ne remetimo koncentraciju. Pa Dado Topić, Dražen Žanko, klapa HRM... Šta ja znan ko sve nije bija, igrači, treneri, uprave, to je pod stalno, to su već domaći gosti, njih i ne brojimo...
Ali, da se mi vratimo na OPG, tu je je što se tiče sira, za njega zadužena Mijina majka i Jokina žena Marija. Njoj ništa ne minja na stvari šta je u Saboru usvojena Istanbulska konvencija, nju svedno toka usirit oko 200 kila sira godišnje od ovih njezinih 60-ak ovaca.
- Za jedan kolut od kil i devedeset polutvrdog ovčijeg sira triba 10 do 11 litara mlika. I to ti je to. U ovom kraju ima dosta proizvođača sira. Sirit se počne sad u četvrtom misecu, kako se proda koje janje, tako se počne i must ovce. Pošto mi je sir? Sir je 150 kuna kil. I neman problema s prodajon, ne mogu ga napripravit. Sve mi uzima jedan naš biznismen. Najbitnija je stvar imat kvalitet. Onda se ne moraš bojat za plasman. Ja čak smatran da je bolja zarada na siru, ako se muze, nega na janjcima. Jer ti u janje koji si proda za 800 kuna moraš uložit jedno 300 kuna, i to ne računajući svoj posal i dnevnice - vele nam naši sugovornici.
Savka i Tripalo
Ovca traži čobana 365 dana u godini, svaki dan po deset sati. Budiše svake godine ukose 600 do 700 bala trave, svaka je bala po 15 kili pa ti računaj. Lani jer godina bila loša, pa su i kupili 200 bala u Lici, koliko im je falilo. Pomogne tu oko trave i ex pašanac Joško Kević zvani Hugo.A onima koji tvrde da je prije bilo bolje, kontrira stari Josip zvani Jokan Budiša. Pa veli, da čoviku seljaku nikad nije bilo bolje nego danas. I nikad nije bilo vake države ka šta je ova naša danas!
- Svaka je država ugnjetavala seljaka, namećalo mu porez, odnosila mu žito ako je ima viška, vina, smokava. A sad ti daje sve i još ti daje novaca na kraju! Za poticaje! Pa di to ima? Srića za onoga ko je mlad. Da je meni bar deset manje! - priča nama naš did Josip. I dodaje:
- Ma ovo je Amerika! Nikad vakve države nije bilo. Jedino onda je nešta valjalo kad je bilo 71., kad se dava oni kredit, onda si moga štokod napravit. E, kad se pivalo "Savka mater, a Tripalo ćaća, daje kredit koji se ne vraća." Šta san ja napravija? Kuću, deset sa deset, i pokrija je. A za izrađivat je nije doteklo novaca. Eto, tako moja dico! Tako van je to, samo da je meni zdravlja, da mogu odat, ne bi se boja ničeg. Posla najmanje!
Njega se ne boji ni ovako, njegov čobanski štap - neka je moderni, aluminijski - mu niko neće odnit.