Šta kažeš, da nije zatvorilo poštu? Nego da ona samo privremeno ne radi? I to zbog preuređenja! A dobro ko je priuređuje, kad mi, evo nismo vidili nikoga tute, ima već skoro dva miseca. Nit ko dolazi, nit ko u nju ulazi, nit ko zalazi. Sve zakveštano! Da priuređuju, čula bi se barem mišalica, ki šta se čuje u našeg Nikice Malenice. On čovik radi bazen. Ode ne radi niko ništa! Da priuređuju... ajde moj sinko, ko je i tebe uzeja za novinara, kad u svašto viruješ – odmanjivali su mi rukon moji sugovornici s Miljevaca.
– Kako mi je ime? E, lud ja pa ću ti reć kako mi je ime, pa da me metneš u novine. Eto, reću ti kad se potpiše oti šta je na vrata od pošte u Drinovcin metnija da se priuređuje. Jes vidija kako se potpisa – Vaša pošta. Tako i ti metni – Vaši Miljevčani! – i ode pobro za svojin poslon.
Priustroj i pokojnik
A drugi mi veli: – A kad si ti čuja da je u nas ikad išta zatvorilo. Kad je ono propada TEF, unda se govorilo da firma iđe u priustroj. Lipo je priustrojilo! Tako i ovo našu poštu – priuređuju. Uredit će je, ne boj se! Već jesu!
Eto, takvi ti je naš svit. Ne viruje u ništo, nego u ono što svojin očima vidi! A na vratima pošte u Drinovcima, kod crkve Imena Isusova, stoji ćitaba "Poštovani korisnici, zbog preuređenja Poštanski ured privremeno ne radi od 2. 1. do 28. 2. 2019. Isporuka pošiljaka i paketa obavljat će se u poštanskom uredu 22320 Drniš, Domovinskog rata 16... Zahvaljujemo na razumijevanju, Vaša Pošta".
– Ma, lako je nama koji smo pokretni i mobilni, pa moremo sobon upravit i imamo auto. Za nas više-manje, al ima tu starčadi šta ne mogu nigdi. Tu su mogli račune platit, penziju dignit. A i rič, dvi s narodon progovorit, čut šta ima novoga, ko nije durećan, ko je obolija, ko u Dom završija – govore nam Miljevčani.
– Ovo je nas vratilo nazad ne moš ni virovat kolko! Pošta je civilizacija, kultura. Znaš kako se reče kad je nešto zabit! Tamo, kaže, di vuk poštu nosi, a lisica zvoni podne! Bez pošte si niko i ništa, zabit!
– E, zabilo je nami odavno! – domeće drugi. I važno zaključuje: – Otkad nami pokojnika nema, nema ko za nas ni rič reć!
– Kojeg pokojnika? – čudin se sad ja.
– Onog šta smo mu spomenik digli pokraj crkve! Ima njegove slike, a još da mu je dat tona! – a meni svane da je pokraj crkve bista prvog hrvatskog predsjednika Franje Tuđmana.
Vrime za uživanje
Al, pustimo mi politiku, uvatimo se života. Ima li ga uopće, pitamo ljude koje zatičemo odmah tu pored – privremeno – zatvorene pošte.
– Ima ga, dakuće... Eto, Željko Malenica riže barakokulu, kako ode zovu kajsiju, pravi uslugu susjedu koji je u Njemačkoj, drži mu kuću i imanje, koliko-toliko, koliko može, dok se ovaj na lito ne vrati. Inače, ove Malenice zovu još i Sisani.
– Odakle sad to, jesu volili sisat, odnosno pit...?
– Ko će znat, more bit i to, al govore navodno da je to po jednom Sisanu šta je živija ode otprije 200-300 godina. Svako selo ode ima svoj nadimak. Eto, mi Skeline zovemo Tepurići, to mi ode znademo, a van Miljevaca – niko – kaže nam Željko, meni i kolegi fotoreporteru Anti Baraniću. I upućuje nas na već spomenutog Nikolu, Nikicu Malenicu, on će to znat sigurno bolje objasnit... Jedne Lovriće tako zovu Vukačići, a druge Seperi, ko će to znat zašto i zbog koga...
A kod Nikole se radi bazen.
– Eto, da nam je neko reka prije deset ili petnaest godina da će u Miljevcima bit bazena, al da neće bit nit pošte, rekli bi mu da je lud, a? – razgovaramo s Nikolom.
– E, vrime je da i mi Miljevčani malo uživamo. Ko i Vodičani! Da pokažemo da i mi znamo zarađivat novce od turizma, a ne samo kopat! Ovi uz more su tvrdili da oni znaju živit bez rada. Sad ćemo i mi bit pametni. Sidit ispod koštale i brojit eure! Vrag ti motiku i kumpire odnija! Da to valja, ne bi kil bija dvi kune! – veli nam troje vridnih ljudi. Uz Nikolu, koji je skočio u Drniš po cimenat su tu još Mile Skelin i Branko Tetlo.
– Evo, ovo ti je Hrvatska. Svi koji još rade su ti umirovljenici! Nas tri za mišalicon, sa sićen i mistrijon! – zezaju se s nama, a Baranić im veli: – A ne, niste vi umirovljenici. Vi ne mirujete! Vi ste penzioneri, ka i ja, pa još radite! Tetlo je, inače, u vojnoj penziji, a poznat je i kao planinar. Nema di nije bija – bija je 95. na Mont Blancu, 97. na Kilimandžaru, 99. u Andama. Na najvišem vrhu Afrike, Uhuru Peaku...
– Ima li tamo pošta? – pitamo ga.
– Ma, ima tamo svega. Kad vidiš kako tamo sunce izlazi, kako su ljudi stalno veseli, nasmijani, kako nemaju ništa, a imaju sve, kako se raduju životu, onda to i tebi samom daje novu, životnu snagu. Onda svatiš da je moguće sve... – oduševljen je Tetlo čim se samo siti "svoje Afrike". – Ode kod nas je obratno – ode i kad si dobre volje, ove te naše štufajice ubiju u pojam. Ništa ne valja, nema, ne može. Neće.
Kako će starčad?
Al, eto neko je izgleda čuo da će poštu ipak otvorit. Jedna nam je gospođa rekla da su joj tako rekli u pošti u Drnišu. I to već 1. trećeg. Da će opet u njoj radit Ivan Bačić Ićan, na po radnog vrimena ko i dosad – pola u Drinovcima, pola u Oklaju. Više i ne triba!
– Kobogda da oće otvorit. Imali smo u Drnišu Jadransku banku, pa zatvorilo. Vele, moš dizat novce u pošti, da je tu banku priuzela ili priuzima HPP, to je poštanska banka. Al sad zatvorilo i poštu. Ma, nije meni do mene, ja vozin. Al, kako će ovi drugi, starčad. Državo, društvo, mora bit solidarno. Ne moš svugdi zaradit! Negdi moraš i dat! Ne moš sve gledat kroz kunu! – veli nam Nikola kojem se sin Marin bavi turizmom, a on mu pomaže. Znanjem i iskustvom, u ugostiteljstvu je penziju dočekao. Zna on i s novinarima, Miljenko Smoje mu je gost bio na jedrenjaku "Adria", njemu je bevande i gemište nosao...
– Je, otvorit će poštu sigurno, od 1. ožujka – veli nam i poštar Paško Ivić, kojeg zatičemo na motoru, kako nosi pisma. Al neslužbeno. Tako je čuja. Službeno, on ne smi nikakve podatke davat. Pošteno. Da će otvorit poštu – makar je nisu priuredili – čuli su i u dućanu u Brištanima, kojeg drži Drago Pletikosa, poznati miljevački pršutar. Ili bolje reći, isprid dućana.
– Di ćeš voliki prostor ostavit bez poštara? O njemu se kad ga je oslobađalo i u Ujedinjenim narodima raspravljalo, Miljevački plato, sedan sela...
– Na Miljevcima ima sedam sela, a u njima najlipša je Perčinova Jela. Je, tako se pivalo. Bila je jedna kuća Perčinova. I u njoj ta lipotica Jela! – veli nam Zoran koji sidi isprid dućana.
Neslužbeno, da će otvorit zatvorene pošte i u Drinovcima i u Siveriću, potvrđuju nam i u Drnišu, al službeno ni oni ne smiju nikakve informacije davati. Nego nas upućuju da nazovemo njihova voditelja u Zadru. Na fiksni broj. Kojeg voditelja? Dubravka Burića. Eto na! Da našeg Šibenčanina, našeg Dubravka, bivšeg komercijalista iz "Vinarije Vinoplod" i direktora "Vodičanke" moramo u Zadar zvat. Ali, šta bi ga uopće zvali? Pa, nije 28. veljače za sto godina nego – danas. U četvrtak. Već sutra, 1. ožujka, u petak, ili najkasnije u ponediljak, 4. ožujka, znat ćemo jesu li pošte zatvorene privremeno. Ili trajno. Kakva su u nas obično sva privremena rješenja.
Pleme Ožujaneri
Ako našem Dubravku išta znači, i u Siveriću vele da bi ih pošta – spasila. Barem neke. Poput Marije Ramljak koja je u 91. godini i živi točno priko puta zatvorenog poštanskog ureda. Koji se kao i miljevački – preuređuje. U navodnicima.
Baka Marija još može u rukama, ali je oči slabije služe, već je par operacija prošla, i da joj nije kćeriju, ne zna kako bi. Ovako, ima njih dvi, one dođu pa se nekako prođe.
– Mučimo se svakako ode u Siveriću. Bez pošte, bez dućana, bez doktura, bez ičega. Kad bi nam poštu ponovno otvorilo, spasilo bi me. Kad iman dikod potribu kunu prominit, neman di. Ovako bi polako otišla, korak po korak. Nama su rekli da će renovirat, al vraga, ne dolazi tute niko, nit je bija, nit će bit. To je samo tako reklo, da se ljudi ne bunu. Ne drži do Siverića niko ništa, a mi jadni sve redovito plaćamo. Prije ode, a sad mi ćer ponese sobon kad dođe. Evo, nikidan je okasnila ova "Čistoća" poslat račun, pa kad je došla odma san poslala platit. Ne volin ti sinko bit dužna nikako – veli nam baba Marija koja ima pored dvi kćeri i šestero unučadi i 11 praunučadi.
Di su? Ima ih čak i na Islandu! I unuka i praunuka mi je tamo! Završila je za fizioterapeuta i sad radi u najvećoj i najstarijoj bolnici na Islandu. Ne šta je moja, nego je sve položila s najboljim ocjenama! – ponosna je baka i prabaka Marija. U čijem je Siveriću po popisu iz 2011. prebrojano 499 stanovnika. A prije sto godina samo je u rudnicima radilo njih 800. Od rudara je danas ostalo samo ponosno ime nogometnog kluba. I jedan kafić.
– Kad nas budu jednog dana arheolozi iskapali, ko danas stare Rimljane i Grkljane, zaključit će da je ode svugdi bija veliki grad Karlovac i da je u njemu živilo pleme Ožujaneri. Po praznim bocama i gajbama! Ništa drugo iza nas neće ostat – reče mi jedan lokalni zajebant. Samo, ta zajebancija nije ni meni ni njemu bila smišna...