To su ti sad sve inženjeri. I filozofi.

Ljudi moji šta je ovo došlo. Ko bi reka da će bit u pravu onaj šta je govorija svega će bit samo nas neće. Evo, čitan ode u "Slobodnu", strana 3 – nema likara! U Sućuraj na Hvaru došla je radit doktorica iz Makedonije zato što u nas nisu mogli nikog nać, nije se niko javlja na natječaj puste godine! A pored plaće, koja sigurno nije mala, i općina će joj na koncu godine dat poticaj od 50 tisuća kuna. Eto na, našta smo došli, da se i na doktore mora plaćat poticaj! Ka i na ovce, magarce, krave i konje! Nema ništa bez poticaja! I još se načelnik slika s njome, rastega osmijeh od uva do uva, ka da mu je Brad Pitt doša u općinu! – glasan je ka i svako jutro penzioner Mile u našem kvartovskom kafiću.
– Jebeš Brada Pitta. Nek ti on dade ruku kad ti pukne slipo crivo. Ili te šlagira. Rađe bi ja onda nju nego da me Angelina Jolie pita more li mi kako pomoć! – odgovara mu prika s druge strane šanka. A treći gura taman pristiglu kavu. Sa šlagon. – Ajte k vragu i vi i šlagiranje! Kavu ste mi ogadili! Mala, daj mi običnu! – veli konobarici.

Teško i do frizera

– Lako šta nema doktora. Nema ni vodoinstalatera. Evo, ode na šibenskoj stranici piše da nema ni majstora. Ne moš nać vodoinstalatera ni za lik. Ni zidara, ni pitura, ni montera centralnog grijanja. Neće niko radi u struci! Evo, ravnatelj Obrtničke škole Zoran Živković veli da su imali učenika, da je bija prvak Hrvatske u vodoinstalaterima, moga je birat di će radit, al neće nego – razvozi pizze! – čita dalje Mile.
– Bogati! A da je i njemu dat kakvi poticaj! – čuje se komentar. A Mile i dalje: Zajebajite se vi, al evo, Zekanović veli da nema ni studenata na ovom našem fakultetu u Mandalini. Upisalo ih se prve godine 48, a diplomiralo ih nakon četiri godine 11. To je 20 posto. To nas sve skupa godišnje košta 2,5 milijuna kuna. Ako ih se ove godine upisalo 17, diplomirat će ih niti četvero, to ti je isto u četiri godine deset milijuna. Ispada da subvencioniramo svakoga s 2,5 milijuna kuna godišnje! – pensa Mile. – Jebate, ovo nema nigdi! Plaćaš in da idu u školu, plaćaš in diplome, a oni jopet neće.
– Ja ne znan di vi živite! – javija se netko iz dubine kafića... – Nema kod nas ni frizera. Eto, išla mi je žena prije niki dan ošišat se, a vratila se ista kakva je i bila. Čekaj, jes ti to jopet dala 200 kuna samo da te počešljaju, sprdan se ja al ona meni kaže: Ma kakvi, nisan ni dospila na frizuru. Triba se prethodno naručit! I tamo je red. I za ovi je tjedan sve popunjeno. I idući tjedan. Tek oni tamo tjedan iza njega, eventualno. I to ako se sada zapišete, rekla mi je važno mala! – U frizera? Pa onda se na CT puno i ne čeka! – otpunija je dim rodijak Buši iz Dubrave. – Ja ovo ništa ne razumin. Svi kukaju da nemaju posla, a di god kreneš moraš čekat red. Kriza, stislo, velika davanja, svi kukaju, ne radin ništa, a kad ga pitaš kad bi moga doć radit veli: Ne mogu ti nikako ovaj tjedan. A za onaj drugi, isto ti ne mogu obećat, ne znan kad ću ovo zgotovit, pa mi se javi, čut ćemo se... Al računaj, za jedno 15-20 dana okvirno.

Ka da je veleposlanik

– Ma nema ti u nas više zidara! To su ti sad sve inženjeri. I filozofi! Tako ti ja pitan ovoga jednog kad bi mi moga doć inkartat jedno kvadrat i po oko prozora, otpala klačarda kad san minja stare zatvore, al on meni veli: Ne mogu ti ja to ovako odoka reć, triban ja to vidit. I onda pregovoramo kad će doć, oko kolko, ujutro, navečer, kad more kad ne more, triban vezat pasa, pita "ima li di parkirat". Ka da mi stiže kakvi veleposlanik u nastupni posjet, a ne bokun zidara. Pa ne more danas, pa sutra ružno vrime, treći ga dan stisla leđa. I doša napokon, bez ičega, ruke u džepe, gleda, vrti i veli...
– Znan šta veli! – odgovaran sad ja. Pita: A ko ti je ovo radija?
– Šta, ali je isti i u tebe bija! – iznenadija se rodijak Buši.
– Nije, nego ti je to isto pitanje u svih naših meštara. I onda ide kuđenje, a ovako, a onako... Ništa ovo ne valja, uništija, iskrivija, ovo će tribat sve nanovo radit. Kvadrat i pol e... Znaš li ti kolko ode ima posla? I kolko će tute otić matrijala? Ne znaš, e? Znan da ne znaš! I vrimena. Jedan sloj žbuke, pa drugi, pa dok se osuše obadva, pa treći, a centimetar ti se suši najmanje sedan dana... I onda kad si ti već smrznut, slijedi legendarna rečenica: – Znaš šta bi ti ja savjetova? Ako ćeš mene poslušat...
Bogati, ka da ti šta druge priostaje, jedva si ga namolija da ti dođe...
– Ja bi ode stavija knauf, i Bog te veseli. Brzo, čisto...

Sve u krivo

I naravski, na koncu ga opet nema sedan dana, jer šta je to njemu, čas posla, sad će on to, samo šta nije, ništa se ti ne sikiraj. Glavno da si ti dobija besplatan savjet kako je njemu lakše. A tebe je uvjerija da ti je bolje i jeftinije. Iako će te na kraju ispast isto ili još skuplje. A novi kad ti dođe popravit ili napravit ovo šta ovaj nije, isto će te pitat:
– A ko ti je ovo radija, za majku Isusovu? Ovo nema veze s vezon. Ima li on očiju, ako livela nema, njega vidin da nije ima...
– E, taki je isti u mene bija. Napomenen mu ja kad mi je izvlačija pod i kosinu u kupatilu, jerbo san meća samo kanalicu namisto tuš-kabine da mi ne zaboravi napravit kosinu prema kanalici, jedno centimetar i po pada, jedan i po posto na metar širine, da voda more ić... Znaš šta mi je reka: Ne boj se ti gazda za kosinu. Nije meni problem iskrivit! Meni je problem uravnat, a iskrivit mogu kako oš! Tako je na koncu i bilo! Zidovi svi bili u krivo, samo ono što je tribalo iskrivit bilo u livelu. Na koncu, kad mi je doša keramičar mećat pločice, znaš šta me je pita?
– Znan, znam: Pa dobro, ko ti je ovo radija, za majku Isusovu. Ima li on bar očiju ako livela nema...
I sad se vi ljudi pitate zašto se u nas svaka nova vlast kad dođe žali na svoje prethodnike. E, kolko bi mi toga napravili da nismo morali popravljat ovo šta su oni prije nas zabrljali. Šta zabrljali, uništili. A predsjednica se žali, evo čak i na prethodnike prethodnika, na Austro-Ugarsku. Čudno kako Austro-Ugarska nije Austriji smetala...