Đir nazivaju svakako, ali nigdje kao u Šibeniku; U našem gradu ime je dobio po ženskom spolnom organu

Jedno je ženski spolni organ, a drugo je karakterna osobina – nije on čovik, on je pizda, reču u nas u Šibeniku i svugdi u Dalmaciji. Kad nešto ne valja, reču da ne vridi po pizde ladne vode, kad je nešto bezvezno, onda kažu da je to – pičkin dim. Ili finije, 'pusi smouk'. Svega san se ja toga nasluša, ali šta je to pizdin đir, to stvarno nisan zna.

- Ih, kolko bi ti toga još moga naučit da se više družiš s menon, a manje pizdiš po tom fejsu. Pizdin đir, to ti je stari šibenski izraz za rutu koja počinje na Poljani, iđe Kalelargon, prolazi pokraj krstionice, odnosno između katedrale i muzeja, izlazi na rivu. I priko rive se ponovno vraća na Poljanu. I onda tako opet nanovo. S obaveznin rukama prikriženim na guzici! Usput bi se gledale i žene, cure koje prolaze, bacale bi se 'oćade', odmiravalo se, pitalo koja je ono, čija...

Tako mi je to plastično objasnio moj prijatelj i stariji kolega Ante Baranić, dodavši mi kao potvrdu i jednu sliku koju je snimio ovih dana. S čitavim nizom naših sugrađana – eminentnih i uvaženih – uvaćenih u... điru.

- Eto, sad i to znaš. Neki imaju 'Put svile', neki 'stazu slonova', neki 'Cestu spasa', a mi – Pizdin đir. A šta'š... Svakom svoje! - kaza mi je Baranić. A urednici navalili. Moga bi o tome šta napisat...

A šta ćeš napisat, boga ćeš napisat, kad u Šibeniku o jednoj stvari uvik imaš bar tri mišljenja. U kojem se prvi ne slaže s drugin, a treći ni s jednin od njih dva.

- Nije ti to pizdin đir! Ma kakvi, ko je to reka. Baranić? Ma, nema on pojma! To šta ti pričaš, to ti je u Šibeniku bija normalni, najnormalniji đir. Zimi bi se điravalo po Poljani, liti po rivi, a po Kalelargi bi se išlo kad bi bila velika bura, pa bi tu bili u zaklonici. I sad, normalno, tuda se korteđavalo, mi momci bi prolazili, gledale bi se cure. To je bilo gledalište! - tumačija mi je jedan, a drugi mu je odma upada u rič:

- Ma nije tako. Bilo je u Šibeniku tih đireva koliko oćeš. Tačno se znalo di po Poljani ko šeta. Svak je ima svoj đir. Gospoda, studenti, stare cure, stari momci, zanatlije. To je bilo sve podiljeno, i niko se s nikin nije miša!

Sad već sa drugih stolova graje:
– Nije bilo tako!

A meni se pari da san u Indiji, tamo di je oni kastinski sustav!
- Riva je živila samo dva litnja miseca, ka šetalište i gledalište. I to ne riva ka riva, nego se čekala brodska pruga, koja je išla iz Rijeke do Dubrovnika, i dolazila ode u 9,20 navečer. I tu bi se onda šetalo ta dva sata, uru prije i poslije, čekalo, gledalo i upoznavalo, naročito ljeti kad bi ženske nosile kratke haljinice, pa si ima šta i vidit – priča nam gospodin u najboljim godinama.

Naravno, pod uvjetom da ostane anoniman. Ka i svi drugi.
- Čekaj, pusti sad prugu. Čovika zanima pizdin đir. Zašto se to tako zvalo? Zato šta se po Poljani điravalo uvečer do 8, osan i pol, najviše devet sati. Poslin baš i nije, jer su ženske do te ure morale bit kući, nisu više smile bit vanka. Jer, ako bi okasnile, onda ih više matere nisu puštavale vanka, za kaznu! A mi nismo imali više koga gledat. Ostali bi sami mi muški, sami ki pizde, grupe koje bi stale u krug, i pričali, odnosno pizdili, o svemu i svačemu. I di bi onda mi išli, jer bi nam rano bilo ić kući? Ili u Kljaje na gemišt i bevandu, izist koju slanu srdelu... prema gimnaziji di je sad ona kockarnica bija je isto jedan lokal, gostionica 'Šibenik' se zvala, pa 'Alpa' je isto bila uvik puna. I kad bi i oni zatvorili, u 11, 11.30 navečer, nama bi isto bilo rano ići kući, pa bi nekome palo napamet i onda bi reka: Ajmo napravit još jedan pizdin đir, pa ćemo kući. Krenili bi s Poljane, preko Kalelarge, pa na rivu, pa na Poljanu i onda bi se razišli. Svak svojoj kući'

Naravski, kako bi u to doba prolazili Kalelargon, malo i razveseljeni, onda bi štricali svašta, pizdili među sobon, vikali a ozgara bi na nas vikale žene:

- Aj van vrag sriću odnja, šta ne iđete leć!

Svega je tu bilo. Kad su se u 'Borova' počele prodavat japanke, one litnje trike, onda je red bija tamo do 'Getaldusa', kad bi stigle. I onda bi isto stare žene ozgara, s gornjih katova u Kalelargi, gledajući pustu gužvu, viku, skriku i dobacivanje, pitale:
- 'Šta je, koji je vrag!

A mi bi vikali:
- Čekamo japanke.

A one bi vikale:
- Aj van vrag sriću odnja, vama i njima. Nisu van dosta ove naše, nega ste i Japanke počeli vaćat. Sodoma i Gomora. Ajme, ljudi, šta je ovo došlo.

One su mislile da su u pitanju ženske! A mi bi pucali od smija...

Eto, tako je to u Šibeniku bilo nekad i sada – pižđenje, pizdarije, pizdin đir. Šta mislite, mogli bi ga brendirat ka turističku znamenitost?! Il ćete mi reć: Aj, ne pizdi!