Ja mislin da ni u jednoj zemlji ka u Hrvackoj ljudi ne govoru o vrimenu. To je postala jedna opća nacijonalna disciplina i da je uvedu u Olimpijadu, siguro bi zlato bilo naše. Čin je prva televizija objavila da će doć prava zima, ki sibirska, svi su počeli govorit ajme nama. Biće ledeno, biće minusa, pucaće civi od vode, nestajaće struje, padaće ljudi po ledu, biće ki strašni sud. I sad kad promisliš dobro, ko je od nji vidijo sibirsku zimu? Kako ona stvarno izgleda? Šta je meni najčudnije, kaže vanka je minus osan, a zbog bure je osjećaj ki da je minus dvajst i pet. Kako i po kojin miran on to more znat? To je sve od čovika do čovika. Ja se sićan zima kad još vodu nismo ni imali u kući.
Komadić raja
Onda si lipo iša sićon i zalivačon kod ljudi šta su imali gusterne i teke po teke, riješijo si problem. Kad omeča vrime, onda jopet na javne česme. Baš je bijo gušt piti s nje, ti naćuliš glavu ispod, a voda lipa i ladna ki likarija. Sad svi kukaju te smrzla voda, te ovo te ono. Dakuće zimi ma bit ledeno. Ja ode u Drnišu nisan vidijo njanci pahuljice sniga. Bilo je nešto po Promini i Svilaji, ali to je parilo više ka dekor pejzažu nega pravi snig. Meni je lipo kad sidiš uz špaker, vatra se razigrava, a vanka žvijuče vitar. Sitiš se odma i zeca i njegove matere i bude ti drago šta si uz vatru. Prvo bi ljudi u takin zgodama sidili uz komin, a u žeravici bi pekli pole od kumpira. Malo ih bolje posoliš da susak slađe iđe od usta do usta. Miriši vino, miriši smrikovo drvo od suska, a vatrica se lagano poigrava. Ko to more platit ? A mi odma pristrašili se narančastih i crvenih upozorenja. Ma ko more pratit one njijove hektopaskale, ciklone i anticiklone, te đenovske te sibirske. A sva je filozofija u tom da je zimi ledeno, a liti vrućo. Kad je ledeno, lipo se obuci, kad je vrućo, budi junak pa se svuci. Isto zima zna bit i lipa. Ja san saša u kanjon Čikole, divijo se ledenoj čipki šta je Čikola splela po brzacima. Kanjon dubok, gotovo okomit, a na dnu, bez zraka Sunca smrzla se voda i svojim oblicima očarava ljude. Tek sredinom matice ide malo vode i lagani žubor samo upotpunjuje idilu. Skoro da mi bude ža kad otopli pa nestanu svi ti oblici, no onda čudesna majka priroda učini nešto drugo. Počnu cvitati ljubičice, brokavati pupovi, a tičice zacaruju u svom carstvu. I onda se čovik, opijen lipotom upita: Ta nije li ovo komadić raja?!Više puta san spominja kako je Drniš jedno kulturno misto i kako imamo velikane šta su odalen ošli i osvitlali naš obraz di god su bili. Meštrović ka prvi, pa Krsto Odak, pa Josip Kosor, a i danas ima ljudi šta pišu da triba kapu skinit prid njima. Meni je najviše u pameti bilo naše kino Zora. I kad je ono priselilo u bivšu salu Partizana, onda smo tu gledali filmove. I tako je bilo sve do rata. Poslin rata tu je jopet nastala dvorana srednje škole za tjelesni, a mi smo, ko je moga i ko je tijo, išli u kino u Šibenik ili Split.
Kino u Drnišu
Sad smo poslin dvacet i kusur godina dočekali da imamo lipo kino u novoj dvorani Ivana Meštrovića. Na blagdan Sveta tri Kralja, prikazana je prva prestava, crtani film Balerina i Viktor, za dičicu u pet uri popodne. Suze su mi skoro pošle kad san to vidijo. Zadnju prestavu prije rata ja san gleda sa svojin sinon u staron kinu i to smo gledali Betmena. Oba smo navijali za nj da pobjedi one lopove. I pobjedijo je. Na ovoj prestavi moj sin je vodijo svog sina i oba su uživali.I onda, osmog ovog miseca prikazan je u novoj dvorani, igrani hrvatski film Ministarstvo ljubavi. Svitu moj, ja san bijo nervozan ki da gledan Hičkoka. Pripuno kino, a film sniman u Drnišu i okolo Drniša. Unutra naši domaći ljudi statista kolko oćeš, a snimljeni krajolik ki jedna lipa turistička razglednica. Svit je bijo prisritan šta je gleda, a drago nan je i da je glavni junak jopet na kraju naša ljubav. Pa ti reci da Drniš more na kulturnon planu propast ! Ne more, i to ti je tako!