Danas u ovo vrime moderne tehnologije i kompjutora, ljudi obično kažu da je sve postalo bezlično, bezdušno, ajme majko. Onda se i čovik zapita šta to nosi ta nova civilizacija, je li to dobro ili je zlo. Ja se lipo sićam vrimena sredinom prošlog stoljeća kad osandeset posto ovih stvari šta sad postoje nije postojalo. Ti si onda bijo ograničen misliti i promišljati u okviru Drniša i ono malo knjiga koje si pročita. Nisi gubijo vrime na tehnologiju nego si se družijo sa svojin vršnjacin, sa svom čeljadi s kojon si živijo. Kad si i čita koju knjigu, to nije bijo izvadak s interneta ili kakav sažetak. Ti si knjigu pročita ucilo i to je to.
Kad san prvi put pročita knjigu "Junak našeg doba" od Ljermontova, osta san paf. Napišen ja u domaćem radu, a potaknut knjigom, da ko od nas more bit junak našeg doba. Učiteljica se oduševila, a ja san reka da bi ja moga bit junak, samo da ja ne patin puno zbog ženskog pitanja. Bijo me sram. Smistimo sad knjigu u ovo vrime. Ko je mladima junak njijova doba danas?! Da je napravit anketu bijo bi tu Ronaldo, Messi, dikoji pivač ili pivačica. Šta je najgore, malo ko to opće obadaje. Koje su to vridnote i kvalitete šta od obični ljudi čini junake i uzore? Onda smo mi puno više čitali prave knjige, pravu literaturu. Ko se sad more sažalit nad sudbinom Ane Karenjine? Još bi je napali da je varala muža. Bi garant.
Tako je i jedan moj prika, kad smo pri piću spominjali Marxa i Engelsa, mene upita: Ma kolko taj tvoj Marx ima radnog staža? Di ga je skupijo? Srića mu je da ga je Engels ka bogat čovik uzdržava. A ja u Crnici cili vik. Pa ko je vridniji, ja ili Marx? Bilo je to vrime, ta sredina prošlog stoljeća, kad si se tek formira ka muškić, metimo reć ka čovik. Onda si se tek upoznava s različitin sudbinan, sritnin i nesritnin. Onda si vidijo i neke ljubavi, sritne i nesritne, onda si lagano upozna i tugu. Vidijo si da i muškarac more zaplakati i svoj život posvetiti samo uspomeni na neuzvraćenu ljubav. Nije ti to bilo jasno dok i sam nisi sazna pravo značenje glagola "voliti" u infinitivu jednine. Kad bi neko umra, bila bi to tuga za čitav njegov kvart, gotovo za čitav grad. Sad je to nešto sasvim drugo. Osmrtnica, poneki znatiželjnik šta pročita i to je sve. Zapravo, to je posljednji kontakt te osobe s ovim svitom. Mi gledamo i ne misleći da je ta osoba nečiji dragi srodnik, da je to osoba koja je volila i koju su volili, a možda je i samo riječ o nekome ko je bijo nesritan čitav život.
Komentirajući ovako u predbožićno vrime čovik gotovo da zažali šta nas je tehnologija otuđila jedne od drugih, šta sve više jedni drugima postajemo stranci. Mi u malim mistima još znamo i ljude, i grad, i sudbine, svi se znamo. U velikom gradu je kao u velikoj pustinji. Tu se izgubiš i teško te naći u prostranstvima očaja. Mnoga lica prođu nam glavom kroz svo ovo vrime. Eto, počnite i vi, sjetite se svih dragih ljudi iz susjedstva koje ste znali, a kojih davno nema. Sjetite se, primjerice, svih onih sportaša iz svojih omiljenih klubova koji su unosili radost u naše živote. Jedva se sjetimo imena. I tako redom. Meni opet na pameti Ljermontov, Puškin, Tolstoj, Flober, Stendal… Ko više do tog drži?!
Valja ipak, i za to vam ovo sve sad i govorin, sačuvat barenko zeru duše. Valja zapamtit ono vrime kad smo tek slutili zašto zadrkćemo kad vidimo neke lipe plave oči i francete spuštene niz dražesnu glavu. Plave školske jakete kod muški i iste take kecelje s merlon oko vrata kod ženski bile su naš vrhunski modni ivent. Sada ima toliko vizažista i modnih stručnjaka da je to za ne virovat. I svi bi mi morali pratiti trendove šta ih oni propisivaju. A mladi iđu vanka, stari ne mogu. Uđeš u banku tražit kakav mali kreditić, oni te ne pitaju di radiš i kolika ti je plaća nega kolko ti je godina. Čin čuje kolko ti je, odma prominu mot i škartaju te.
Možda se pari da danas puno ronjan i da san nervozan. Samo bi volijo da što više svitlosti s lica ditešca iz Betlehemske štalice obasja i naše duše. Onda bi sve ovo šta san pripovida imalo puno više smisla.