Uvik navečer izađen vanka. Nije to ode ki u drugin mistima. Nećeš izać u restoran na večeru, nit u kafić di su dica. Ne moš od ruga reć da si večera u lokalu, ispast će da ti žena ništa ne sprema. Najprvo se ode na Poljanu. Mir, tišina. Siden na parapet od izloga Apoteke. Lipo, komodno, ukraj Poljane, sve vidiš i nikome ne smetaš. Tu se uvik sidilo jer je priko puta Gimnazija. Tu bi se parile oči i čekalo osan uri naveče da završi škola.
Koja je to lipota bila, Gospe moja! A sad, evo već kvarat ure, ćulin sam. Malo puškolji vitar, ali da se, još je toplo. Uto naiđe moj prijatelj Mate. Nisan nikad reka, ali sad ću. Nije to ljuti starac. Teke je mlađi od mene, ali ima pravi starinski mot u svemu. A i šalčina je. Zna sve o staron Drnišu. Jedan put šetamo ja i on gori doli po Poljani i on mi pokaza kameru na obližnjoj kući šta slika Poljanu i pokazuje vrime i to šalje na internet.
Zovne ti on sestru šta živi u Zagrebu i isto voli Drniš svin šuton. Kaže, otvori tu i tu stranicu na internetu, pa ćeš vidit Drniš. Stvarno, ona otvori i kaže: A pusto li je, vidin samo dva čovika. Reče Mate: Mašu li? Nu, je! E, to smo ti ja i moj prika Amarcord. Umrli smo od smija. To je u povijesti zabilježen prvi direktni prijenos điri po Poljani gori doli.
Sad ću se jopet vratit na ovu večer. Doša Mate, i mi rič po rič, svega smo se takli. Kaže on meni da je bijo u Zagrebu jer mu je sestri umra svekar. I sestra udovica, šta ću, moran joj dat ruke. U mrtvačnici počela ona činovnica pitat podatke, te ko je, oklen je, broj ovoga, broj onoga, di je živijo, kakvu će vazu jer će ga kremirat, pa broj OIB-a. Jedino još nije pitala broj postola.
Gospojo, šta će to sve vama? Čovik je umra, ajmo ga saranit. E moj gospodine, ne ide to tak. Onda ja njoj očepijo, reče Mate. Gospojo, u mon mistu kad čovik umre, odma zabreca i ti odma znaš je li umra muški ili ženska. Za kvarat ure svi znaju, skupi se svit u kuću mrca, pomoli se, popije koja za pokoj duše, upali lumin. I svi pitaju familiju šta triba pomoć. Niko ne pita ni JMBG ni OIB. Još svi govore da im je ža jer je bijo dobar čovik ili žena. Ni ne plaća se toliko kod nas ki kod vas. Kod nas je sve puno cinje, i ako oćete lipo i jeftino umrit dođite k nami. Još ćemo vam učinit lipu sedminu ka šta je red. Ženska nije mogla doć sebi kad san joj to sve reka, ali je shvatila da san ja sto posto u pravu. Njima je bila bitna kapsa, a meni čovik u kapsi. Tu je razlika.
Došlo je jopet ovo dana dosta naših Zagrepčana. Meni oni služe za rasfriškat dušu. Oni se svega site iz vrimena kad su ošli ća, sve ih zanima i onda i oni počnu o Gimnaziji. A sve i jedan imaju žene ozgar šta su ih peškali na studiju. I svi redom kažu da su dobili akužu, niko lišu kartu. Onda odu, jedva čekaju Božić i Novu godinu da jopet dođu i duši daju na volju. I nikom ne bude ledeno kad smo isprid Apoteke. Vatre mladosti još pomalo tinjaju u svakom od nas.
Nema dugo, dobijo san na dar jednu knjigu pisama. Napisa ih je šjor Ivan Topić iz Siverića pod naslovom "Na kraju puta". Starinskim lipim rukopisom piše "Dragom prijatelju s poštovanjem, Siverić i potpis." Zašto ovo spominjen ? Čovik je rođen 1935. godine. Školova se i cili radni vijek proveja u vinogradarsko vinarskoj struci. Jedan je od prvih šta su svitovali naše ljude šta triba činit s vinom i grožđon. On je oša u penziju, ali je iškolova sina da nastavi di je on sta. E, taj isti šjor Ivan napisa je četri zbirke pisam od kojih je ova najfriškija "Na kraju puta".
Ima puno ljudi šta pišu pisme. Nije to ni lako. Triba u to sve unit puno srca, puno duše, puno znanja, puno vire i ljubavi. Ljubavi za Siverić, za obitelj, za Domovinu, za Boga, za unučad, za ticu u letu, za brist šta svojim godovima svidoči povijest. Svega toga ima u šjor Ivanovim pismama. Ono što je najvažnije, sve je to kazano fino, izbrušenim pjesničkim jezikom, s puno emocije i ritma. Ne bi mu čovik nikad da godine šta ima. Duhom je gotovo pa mladić. Zato sam mu, kad sam pročita zbirku, reka: Šjor Ivane, svaka vam čast. Jedino vam naslov ne valja. Niste vi još za kraj puta! Još u vašoj svići ima ulja !