Bijo san, svitu moj, nikidan u Meterizan, u Šibeniku. Vanka dvajstipet stupnjeva, štekatić jednog kafića u zaklonici, ma divota jedna. Lipo san sidijo i gušta. Kome bi palo na pamet doć iz Drniša u Meterize i bit nako dvi-tri ure? Nikome osim onom ko mora.
Moja parona ode iđe u frizerke činit kosu s vrimena na vrime. Zašto baš ode? Zato šta je i frizerka rodom iz Drniša, ode živi, mojoj je uvatila mot od kose i ona sva sritna kad je ova uredi. I uvik pita frizerka o Drnišu, ka da je ošla iz njeg nazad dvista godina, a ne šta dođe svako malo.
'Ulica' Zaprešić
Obaša san cile Meterize. To ti je, reču ovi stručnjaci, rubni dijo grada Šibenika, smišten i ciko mora i ciko Zagore, a čeljad u njem su isto i s mora i iz Zagore, osvaklen. Nema ti tute, majci, stari zgrada, metimo reć ka spomenika, tute nemaš zašto dovest turista. A kad počneš zbrajat, jopet vidiš da imaju sve osnovno, školu, vrtlić, Crkvu, dućan, doktura, banku, ima kafića, ima igralište za na male branke, ima zog za balote. Eto, ima i lipi frizeraja. Kolko god čovik nabraja šta sve ima, uvik se čini da nešto fali, da nečega nema.
Sluša san ljude na štekatu. Pričaju neke baze, sićaju se neki stvari, ali sve su to stvari iz njijovi matični sela i zavičaja, uspomene iz mladosti, ništa iz Meteriza. Centar grada jopet daleko. Čim ti u svom gradu moraš ić u centar autobuson, to ti je ajme. Svit se pomalo i navikne. Onda željno čeka vikend da ode do svog sela i duši dade na volju.
Ne bi ja sad tijo ode glumit turističkog vodiča pa mudrovati ovo ili ono. Znan da ima puno vaki naselja di ljudi živu po gradovin, ali ne znan bi li sebe moga smistit u tako nešto. Još kad san bijo u Zagrebu nazad pusti godina, vidijo san Siget, Trnsko, Špansko, zgrada do zgrade, sve slične ili iste, razlika je samo u broju autobusa šta ih vozi u centar Zagreba.
I onda dođe meni u Drniš i ponosito reče: Ja živin u Zagrebu! Više njemu triba vrimena iz Zagreba u Zagreb nega meni iz Drniša u Šibenik. Šta će, jopet svit mora negdi živit. Jedan je reka da živi u Zaprešiću. Ja san mislijo da se to ulica tako zove dok nisan shvatijo da je to skroz drugi grad.
Messi za klavirom
Eto zašto volin Drniš još više kad vako negdi oden. Mene uz rub kanjona probude tice ili susjedove tuke. Huka Čikole ne more me probudit. Ona me uspava u san prepun snova. U Drnišu isto imaš sve, ali ne moraš nigdi ić autobuson, ne moraš ni svoj auto palit kad cilo misto prođeš u desetak minuta lagane šetnje. Sritan li san ja bijo kad mi se jedan prijatelj iz Šibenika žalijo na cijene parkinga.
Kažen ja njemu: I nama su označili sva parking mista, jedino šta se kod nas parking ne naplaćiva. Kako je zino na me ka varen zec. Mi imamo, neka smo malo misto, lipi spomenika, od nazad ko zna kolko stoljeća. Gradina, Sveti Ante, Sveti Roko, kanjon, iskopine di god makneš. U kanjonu šetnica, skale, pa sve do minareta na vrhu Gradine. Igrališta ima pet šest komada, sve jedno do drugoga, uz park i Poljanu. Evo ja se jopet pritvori u turističkog vodiča. Držin se one stare: Upoznaj Domovinu da bi je više volijo.
Ima jedan lipi, sad već i običaj u Drnišu. Često u okviru Hrvatske glazbene scene mladih nastupaju mladi umjetnici šta tek stasavaju, a koncerti po manjin mistima ala Drniš, su im ki nogometašima utakmice. Igraju utakmice, beru iskustva. Tako je sedamnajstog ovog miseca nastupijo u Drnišu mladi dečko na klaviru, Luka Petričić iz Zadra. Studira u Zagrebu, a ima pusti nagrada di god je bijo.
Sitna stasa, ki Messi, al i svira ki šta ovi igra. Lipo pribire po tipkama, čak san i ja šta od muzike ne znan ni "m" osta oduševljen. Momak sav sritan, vidiš da je cili u tome. Reka san mu ka ćaća: Momak, neman ja veze s muzikom, al vidin da ti imaš mot i svoj san. Izdrži do kraja i bićeš ispunjen čovik!