Peti misec je oduvik bijo zanimljiv misec, i nekad i sad. Sićan se ka dite kako san se izvištijo brat šparoge. Pošalje me mater i onda to nije više zafrkancija jer se nisan smijo vratit bez lipog maca. Još bi mi gore bilo kad bi me poslala da uberen kozlaca za prasad. To je onaj dugački sočan zeleni list, a prasad su ga obožavala. Mora da je na njijovu prasećem jelovniku visoko kotira ka kakva makrobiotička rana.
Peti misec je misec kad i cviće najlipše brokava, pa se vrtlovi ospu modrin mačkon, irison, bude sada i bili i kafeni. Zumbul intenzivno zamiriši a fiola svojim bogatim koloritom doda dozu otmjenosti.. Najlipše figuraju krošnje voćaka. Takvu poeziju ne more pjesnik ni opisat ni napisat. To triba vidit koja to simfonija boja i šarenila bude. Tako se pojmu voćke, život učini svoje, formiraju se i mali grozdići u vinogradu. Sve to propane u samo dvi tri ure noćnog mraza. Krošnje orasa šta su se ponosno uzdigle nad krovove, sada su okićene žalosnim prizorima pocrnilog lišća. Živ dokaz da je mraz bijo jači od života, pa makar to trajalo par sati.
Ljudi se ipak bore, zanavljaju vinograde, saniraju štetu. Ja uvik u vakin prigodama zafalin ćaći šta ništa nije ima. Jednostavno, šteta bude manja. Meni je drago vidit cviće kako lipo napriduje. Ko je moga zamislit da će u mon vrtlu di je prije resla kapula i verzin, sada resti aronije i ribizle i višnje. Onda prije ljudi nisu ni znali šta je to. Nisan baš ni ja neki stručnjak, ali ovi šta se razumu, kažu da je to puno zdravo i kripno. Kad čovik vidi ove puste stručnjake za zdravu prehranu, nutricjoniste, uvati ga muka šta će ist. Te ovo ti je dobro za srce, ali nije za žuć, ovo ti je dobro za bubrige, ali smeta jetri. Pa ode ima bakcilja, onde nema, pa umreš od stra šta š ist. Onda me uvati panika, nije vrag da je i panceta i pamidorić su par zrna soli isto kancerogena. Kolko je moj ćaća satra, on nije po tome ni triba živit.
Uvik se sitin stare mudrosti. Jedini gušt šta drži čovika cili život je spiza. Od kad se rodi pa dok ne umre, triba ist. Ženskin se bavi samo manji dil života, pa i taj gušt prisuši. Zato spiza ostaje. Triba uvik voditi računa, di god moreš, mani lipi bokunić, lipše janjčić nega pulastar, lipše zubatac nega gavunići. Ako moreš i koju feticu pršuta, onda svaka čast. Zato i ne čude raznorazna događanja di je najvažniji, kako bi rekli pulitičari, aspekt, gastro ponuda. Prije se to zvalo krkanluk, sad je to domjenak. Svedno jadni janjčići platu glavon.
Moran van pripovidit i jednu zgodu o janjčićin. Za vrime progonstva u Domovinskon ratu, sidin ja kod teniski terena u Lava u Splitu, a side i dvi stare gospoje, fetive Splićanke. Ljute se na vlaje kako mogu one slatke janjčiće šta trču livadon stavljati na ražanj. Pa to je grozno, reče jedna, i obrati se meni. Zar nije tako, gospodine? Je, gospojo, u pravu ste, puno su lipši lešo. Jadne gospoje se pokupile i nisu više nikad došle. Ovo dana konačno san svatijo i lekciju iz turizma. Mi ode nemamo mora, nemamo apartmana. Imamo Prominu i Čikolu. Nekako samozatajno, u sjeni svoje veće sestre Krke, sve više u prvi plan turističke ponude izranja Čikola i njen predivni kanjon. More se šetat po njemu, more se penjat po stijenama uz postavljene sajle, a more se i letit iznad kanjona na zip lajnu, čvrstim sajlama. Reka ja u kući da to samo luđaci mogu tako letit. Kažu meni sin i nevista, ćaća, baš je to fenomenalno. Oni su već letili. Naravno, ja san zamuka. Oni i njijova generacija definitivno nisu ti koje će zadovoljiz jedan lipi tingul, kvarat sira iz mišine i dvi tri bevande ka mene. Oni su budućnost Hrvacke!