Puno je simbolike u ovom tjednu šta se zove Veliki Tjedan. Uz ono šta je temeljno za sve nas, čekanje Uskrsa, ima još jedan lipi razlog da se tjedan more nazvat velikin. Jopet su tome krivi naši mlađi kadeti iz košarke šta su na Fajnel Foru zauzeli treće misto. Izgubili su od Zadra i satrali Cedevitu. Tako nešto nije niko od raniji generacija učinijo ka šta su oni. Ono šta je najlipše kad su dica u pitanju, oni su svi odalen, trener im je samo po prezimenu s Tromilje, a svi ka jedan dišu za Drniš i za košarku. Na turniru u Slavonskon Brodu pratili su ih i roditelji, navijalo se sve u šesnajst. Ni Dražen ni Stojko nisu odma postali veliki. Oni su isto počeli vridno i dobro, baš ka i ova naša dica danas.
Prva lopta u Drnišu
Nogometaši Doška, oni veliki, nisu baš ništa krivi šta in je liga čas volika, čas nolika. Bolje da je ni nema kad je vaka. Mi se svi ode volimo falit da imamo nogometni klub još od 1919. godine. Zna se i da je prvu nogometnu loptu u Drniš donijo Vjekoslav Štrkalj i da je mladež odma privatila igru i nastupe. Bilo je to i vrime kad su rudnici lipo radili, i boksitni i mrkog ugljena, pa se pripomagalo novcin. Kad ja rečen da smo imali i dva teniska igrališta u Drnišu i da se tenis igra još tamo dvadesetih godina prošlog stoljeća, znaju reć zločesti ljudi: Neš ti Drniša Vimbldona! Jedno je igralište bilo di je sada Veterinarska stanica, a drugo di je stara ambulanta na Kalunu. Sada dica ni ne znaju šta je to hazena iliti ženski rukomet, a u nas se igrala pedesetih godina.
Poslin smo imali i muški rukometni klub šta ga je vodijo profesor Boško Beader, sada nažalost pokojni. Jedino smo balotača imali puno, ali nikad nismo imali klub. Sada naša dica treniraju karate, a košarku su počele igrati i curice. Naši karataši, di god dođu, uvik osvoje koju medalju, a i košarkašice su počele po teke dobijat svoje protivnice. Zato kad vako spominjen lipe stvari u Velikon Tjednu, drago mi je da su u tim lipin stvarima ponajprije dica. Oni su budućnost, a ne mi s priko šezdeset.
Od nikidan san ima u ruci jednu sliku Drniša iz osandesetih godina slikanu s Moseća. Od naših sedan nebodera u Fenčevini na slici se vide samo jedan i po. Parilo je to ki jedna mala kasaba. Puno kuća nije bilo ni traga. Onda pane čoviku na pamet sva ona sirotinja šta je u tin kućican živila. Samo u mojoj staroj, na pedesetak kvadrata bilo je ukupno nas šestero dice i ćaća i mater. Lipše je i komodnije izgledala avlijica od svinjaka. Samo je lipota kanjona ostala ista. Od Čikolskog mosta pa dalje bilo je puno i svita i dice. Navečer bi na glavnoj testi, pod neonkama, igrali na male branke. Uvik nas je mamijo miris kapljovine kad bi Pušar u pekari peka kezmad i naše umakanje kruva u vruću mast. Nakon toga naše prve bevande i naša prva nevina pijanstva.
Radosni osmijeh
Na jednoj slici s mog vinčanja od dvacet i tri osobe, izbroja san šesnajst pokojnih. Previše za jedan život. Tako zbrajajući i zdvajajući shvatiš onu staru istinu kako smo ode na baloti zemaljskoj samo u prolazu, a život se ipak održava i opstaje, i za razliku od nas, on nije prolazan. On traje kroz rosu, kroz cvijet, kroz kliktaj ptice, kroz plač novorođenčeta, kroz osmijeh unučeta.
Život je i Veliki Tjedan, Tjedan muke Kristove, tjedan njegove žrtve za sve nas. Zar ima išta plemenitije i dublje no zazivati ljubav i Božji blagoslov na sve ljude kao što Krist čini?! Sve lipo šta nabrojismo, zbog mladih nabrojismo. Oni i njihov radosni osmijeh su lice Kristovo, oni su i znak da životi nas starijih nisu bili besmisleni.
Ne valja zaboraviti staru istinu životom istkanu. Kad god je teško i kad je muka, uvijek se zaziva Božja ruka!