Stvarno čovik kad dođe u godine, zna samog sebe nać u nezgodnoj situaciji. Sad kad si penzijoner nađeš se s ljudin, ćakulaš o svemu i svačemu. Na proliće to bude o oranju, sijanju i sličnim temama. Lito je rezervirano za razgovore o suši, kako je šta ponilo, kuruzi, vinograd il voće. Jesen je već druga priča. Svi govore o berbi, sad je jopet u điru pravljenje marmelada, kiseljenje paprika, pravljenja šalše i svega ostalog. Svi ljudi lipo o tome govore, vidiš da znadu, samo ja ispadan ćuk. Ja nemam njanci pedlja vrtla ili njive, nemam vinograda il voćnjaka. Tako ti je to kad se rodiš u sirotinjskoj kući, u njoj resteš, u njoj se odgajaš. Za te je onda siromaštvo prirodno stanje stvari.
U svin tin diskusijama očarava uvjerljivost sugovornika. Ja obično umuknem, jer ja nisam tute nikakav autoritet govoriti o vinogradu kad ga ni nemam, a žalosna je činjenica da ni ne pijen priko tricet godina. Svi mi reču da kako mogu durat. Nije lako pogotovo kad ponjušiš kakvo lipo prvoklasno vino. Onaj miris u moždane te dira, a ti glumiš sveca i kažeš odlučno "Ne". Sad u ovim godinama i da oću pit ne bi smijo. Ponudila me jedna dobra prijateljica, znajući da ne pijen, oću li soka od bazge. To san odbijo jer san čujo da taj sok utječe na plodnost. Gleda ona u me i krepava od smija.
Mlinarev sin
Kroz ove lamentacije o jeseni i neimaštini, mora san se sitit ćaće. Reće neko da san infišan u nj, ali nije tako. Ima da je umra četrdeset i tri godine. Malo ko ga se sića osim nas starijih iz familije. Radio je u mlinici i bijo mlinar, a ja san ki u bajkama, bijo mlinarev sin. Obično su oni u bajkama peškavali princeze. Nije on nikad čita Tolstoja ni Krležu, ritko kad i novine. Životarijo je od danas do sutra. Bijo je sritan kad san poša na fakultet u Zagreb. Tijo je dočekat da i njegovo dite bude školovano. Nije dočeka. Umra je. Meni taki kakvi je bijo fali i dan danas. Na životnom fakultetu on je doktorira. Bez zemlje, bez vrtla i voćnjaka, dotra je šestero dice do kruva. Taki ćaća bila je većina. Zato i spominjem svoga da se i vi sitite svojih. To je ka da dobiješ pirulu za umirenje. Bude ti drago sitit se njijovi žulja, radosti kad vinograd lipo rodi i janjetine o svecima. Poetiku takva odrastanja teško je, nermoguće, sada doživiti.
Ja iđen u Zagreb, a mater mi govori: Nemoj dite da bi bijo nepristojan. Nemoj da ostanemo sramotni! Ne brini, stara! Neću. Tamo nas i nako niko ne zna! Ni tebe, ni mene! Divno vrime kad te niko nije ni lajka ni gugla. Uživa si otić na Prominu i u sumrak, iznad Lišnjaka, gledati Drniš kako se šćućurio u zavjetrini i tišini. Samo naslućuješ zvuk zvona s kampanela. Kad mi to pane na pamet, onda mi nije pretjerano ža šta mi ćaća nije ima zemlje, i šta ni ja nemam. Zato je ima pasa. I ja ih volim. Svaki dan si š njin, nosiš mu ist i pit, čistiš pod njin, on gleda u te ka u Boga. Kad krepa plačeš ka za čeljadetom. Puno me ponila jesen pa san zaša u ove teške teme.
Obnovljena mlinica
U utorak je u našoj ispostavi Gradskoj muzeja u renoviranoj mlinici u kanjonu Čikole bila izložba pod naslovom Kako živi narod - o sto godina obitelji Marin. Kroz jednu vridnu obitelj prikazana je većina ovdašnji obitelji. Svima njima rad je, a ne poticaji, donijo rezultate.
Meni je predivan ovaj prostor obnovljene mlinice. Uvik je to bila ruševina do nazad par godina kad su je Grad i vridni muzealci obnovili i od nje učinili objekat vridan divljenja. Ona je nezaobilazna točka na šetnici šta su je učinili uz rub kanjona. Otvorena je radnim danom i nema dana da neko furešt ne zabasa. Sama šetnica je fantastična za svakog ko oće skinit koji dek sa sebe u prekrasnom ambijentu kanjona.
Nigdi više ka ode ne vridi ona stara izreka: Upoznaj Domovinu da bi je više volio! Meni je baš lipo šta san tute blizu.
