Jel to zato šta san uvatijo puno godina ili je zbilja vrućo, ko bi zna. Nakotili se ovi Celzijusi pa ih ima kolko oš. Skoro četrdeset, i kako onda neš pit ladnu pivu. U zemane je najbolji lik protiv vrućine bila lagana, lipo razlađena bevanda. Ja san obožava bilu. Nako blida, ka da pijem lipu izvorsku vodu.
Sada nas bonbardiraju svin i svačin s televizije, te šta š pit, šta š ist. Pa onda ovo valja, ovo ne valja, šamponi za kosu vaku ili naku, nema šta nema. Meni je najdraže gledat one emisije di daju ricete za spizu. Sve lipo snimu, a meso čvrči, lipo, rumeno, divota jedna. Kad završi ta emisija, vidiš da si slinijo bez veze i da poslin toga moraš gledat dnevnik.
Lipo je i nije lipo imat volko televizija. Ne znaš šta bi gleda, dnevnik ili serije. Di god pogledaš, sve je ajme. Ko je ubijo, ubijo je puno svita, ko je ukra, ukra je puste miljune. Pa ajde stani ti tome u kraj ! I ja, kakav sam već duševan čovik, iz maloga grada, pa san i malograđanin, počnen penšat o vrimenu kad nije bilo puno televizija i kad je nekako bilo manje zbrke u našin glavama. Osnovno je bilo odgojit dicu. Moj je ćaća to lipo raspodilijo i nas šestoro školova u dvacet i jednu godinu. Tako je lakše sve podnijo. Nikad nije ima puno đaka u kući u jednoj godini. Ko je onda pita kako ćeš nabavit knjige. Sad se vlasti takmiču ko će dat dici mukte knjige ka da dile svoje.
Onda ono najglavnije. Sada je došlo vrime da i kad pođeš u školu, dok je završiš, već se prominila tehnologija i ti više ne znaš šta š bit po struki. To iđe ta promjena tako brzo da se nama starijin šta se sićamo tehnološki stabilnijih vrimena zamanta u glavi. Prije smo mi imali šest sedam kovača u Drnišu. Cila plejada meštara prezimena Kolombo i Kević. Sve si ti majci kod nji moga napravit. Potkovat konja, zakrpit rednje, popravit kar i sve šta triba na njemu. Sada nema više ni konja ni karova. Sada sve rade traktori i freze i oni troše samo kad rade. Konj je triba ist svaki dan. Nema više ni ljudi šta bi se ponosili svojin konjin šta su znali bit malo sileniji. Ko bi in bijo ravan kad bi se konj malo zakuleca, a praporci zvonili ka u kakvoj bajci. Konjin je tribalo napravit komoće, one špicaste naglavke na koje su se vezale rednje iliti kajasi i stavljale konju žvale. To su izvrsno radili majstori iz obitelji Marin i ostali su zauvik ka komoćari. Opet, nema više ni konja ni komoća. Samo me par mali komoća ka suvenira, šta ih je napravijo majstor Slavko Marin site na jedno drugačije, meni se čini i plemenitije vrime.
Onda ne moremo ni zamirit mladima šta ne znaju ništa o konjima i karovima, o komoću i škurji, jer toga sada jednostavno nema. Di su sada grablje, panciri, vile, konopi, samari i vučije šta su se prodavali na sajmovin ? Nema više ni bačava ni bačvara. Sve su bačve sada rostfraj. Ja san još ka mulac zapantijo da se Gari Kuper s amerikanskog na hrvatski reče Gari Bačvar. Sve se prominilo i u vinogradarstvu i vinarstvu. Sad je bir od jedne ili dvi sorte. Nema više pokvarenog vina. Sad je sve više vinograda od pet šest iljada panja pa naviše. Ko to more sve popit!? Prije se i strigla vuna s ovaca i vlačila, neko s gargašama, neko u vunovlačara. Od nje su se radili štramci. Sad samo odeš u kakav robni centar i kupiš štramac kakav oćeš. Vuna, il je više nema il je bačena kraj ceste.
Kako će onda dite znat šta su gargaše, šta je vunovlačar, a šta su prešlica i vreteno. Naše babe nikad nisu besposleno išle čuvat ovce. Il je prela il je kupila drva i prtila ih na se. Di ćeš sada nać maranguna za kakvu malu stvar ili popravku? Nigdi. Ko više popravlja televizor ? Niko. Svi kupe novi. Moga bi tako nabrajat do ujtru. Vi koji ste to prošli, sitite se svojih ovčica dok bi ih bezbrižno u sumrak vraćali kući, sitite se bleke janjčića i njihova trčanja po livadi. Tu lipotu mladosti ne more van niko ukrast!