Oće li vako neko lipo za nas govorit kad nas ne bude?

Vanka ledeno, ćuti se bura. Lagano žvijuče i razbacuje lišće svud okolo. Nekad ponosni zeleni listići valjaju se po cesti, svjedočeći što znači jesen.

Pet uri i već je mrak. Poljana ipak osvitljena. Bezbroj onih malih lampica, preko Poljane glume mosurove leda. Sva stablašca omotana svjetlom, sve se bili. Čarobna atmosfera. Na Poljani nikoga. Ćulim po navici u ćošku i napajam dušu prizorom. Još donedavno vodili smo žučne rasprave dok se gradila Poljana. Triba vako, triba nako. Sada nikoga. Sam sebi djelujem incukano šetajući sam.

Lipo je ode

I onda, već je bila i sedma ura, izađe iz hotela stari Drnišanac Niko. Dobri smo cili život. I njegov i moj ćaća bili su dobri, bili su sirotinja. Ono što i mene i Niku veže to je infišanost u Drniš. Kratko se pozdravimo sa: E, a ti ? Skoro istovremeno zaustismo, ma nu ove praznine! Sad više nisam sam na Poljani. Sto posto nas je više, doša je i Niko. Rič po rič, sitili smo se stare Poljane, javnog zahoda, velikih stabala i puno svita. Sitili smo se nebrojeno puno cura i momaka. Poljana je vrvila životom. Za sajmova igralo se kola, a cure sinjavale ko u nji lipo gleda. Onda je Poljana dobila prvu priobuku, velike kamene ploče. Sada ima lipi novi veštit, nove ploče. Mi smo se i navikli na njih. Kad god dođe neko izvanka šta nije nikad bijo u Drnišu, bude iznenađen kad sve vidi. Tako smo Niko i ja došli do parka isprid Općine. Nekad je tu bila stara pijeca. Par skala i betonski banci. Kad bi bijo đir od trišanja, donosile su se u kašetama. Taj me miris i dan danas opija. Sada je tu lipi park, a bista Ivana Meštrovića svitli naveče kao dokaz da je ovo kraj di stasavaju velikani. Niže Poljane je park, iza njega igrališta, košarkaško, tenisko, nogometno, malonogometno, pa dvorana. Ljudi oduševljeni kad vide. Tako se sitimo Niko i ja i naših zanatlija. On se razumi u zanate puno bolje nego ja i bolje se sića. Da ti sad u kući zatriba kakav meštar, di ćeš ga nać? I neće niko na malu rađu.

Ja san sve slika, i svitla i lipi borić i sve san posla vots apom u inozemstvo. Neka vidu kako je lipo ode. Kako smo se dotakli svega u razgovoru, oba smo pomislili da bi bilo lipo da ode ima još svita. Šta bi mi da je Poljana puna mladosti ? Parili bi nas dva ki dva fosila. Vako parin sebi ki velmoža, velika lipa Poljana, nas dva sami na njoj. Nismo mogli izbjeći razgovor o bivšoj Gimnaziji i plisiranim kotulima i bljuzama s merlom oko vrata. Navukao nam se obojici osmijeh na lice. Lipo je bit mlad, lipo je kad te opije djevojački osmijeh, lipo je kad se zagledaš u azur njenih očiju. Sad je lipo sićat se. Bilo je na Poljani nebrojeno ljubavi, nebrojeno samo naznaka ljubavi, simpatija, bilo je i tuga.

Sav taj život po završetku škole rasprsne se ko mjehur od sapunice. Netko ode ovamo, netko onamo, i od one vatre u srcu često ne ostane niti plamičak. Možda negdi bude poneka iskrica šta svijetli i lagano tinja. I nakon puno godina, kad se sretneš sa svojom generacijom, vidiš da ti je drago, vratiš se malo u mladost, ali vidiš da ste postali stranci. Život je učinijo svoje. Najčešće nikoga nije mazio. I onda vidiš ono šta je trajno, to je Grad. To su ulice, nekad prašnjave, sada asfalt, neonska svjetla šta daju privid velegrada. To je Čikola, to je Gradina i kanjon, to je panorama na kojoj se u sumrak iz daleka ocrtava kampanel Svetog Ante.

Svaka od kuća ima vlastitu priču. Spominjali smo Niko i ja kuću po kuću, obitelj po obitelj. Sjetili smo se svih dragih likova koje smo nekad sretali, uz koje smo živjeli, sjetili smo se nebrojeno puno šala, sretnih i nesretnih ljubavi. Sjetili smo se obrtničkog Drniša, kovača, pekara, kaligera, letričara, mehaničara, pitura. Svi su oni bili poseban svijet, sirotinja, rekli bi pjesnici, oni su bili šug života.

Onda Niko, prid kraj naše šetnje, reče: Bože moj, oće li vako neko lipo za nas govorit kad nas ne bude?
Ja sam ušutio. Burica je i dalje puškoljila, a mrak se nadvio nad usnuli Grad!