Lipa li je veljača...

Veljača je baš pravi misec. Mačke mrnjauču, a vrime čas vako čas nako. Ne more čovik bit pametan šta bi reka. Nekako se teško od nas odvaja zima, a jopet, i proliće, navali i eto ga u punom sjaju. Na svakom kutu vidiš pupe, vidiš voćke, osule se cvitovima i pari da su sva stabla na sebe metila čarobne šarene bluze. Takav splet boja niko ne more napravit doli svemoćni nebeski slikar.

Čarobna paleta nosi sa sobom i boje i mirise. Još ka dica brali smo ljubicu. Svi bi se takmičili ko će prvi nać buketić i odnit učiteljici. Znali smo onu staru istinu da su prvi znaci prolića lastavice i cviće, ljubice, visibabe i jaglaci. Meni je i dan-danas drago vidit ljubicu. Ne berem je jer mi se teško sleginjat. Ona onako mala, lipa i mirisna, ka jedna lipa metaforica, kaže da i mali čovik more bit divan u svojoj malenosti.

Ka mali Dunav...

Kažu, u proliće se budi život. Ja san prova isto virovat više u proliće, ali se život nekako slabo budi. Srića da ima dice okolo mene.

Kad pane kiša u Drnišu, ona malo jača, zna biti nezgodno. Stvore se potočići, brajko moj, i onda ti priskači. Nama je srića da smo na brdu pa ne moremo poplavit ka ljudi gori u Slavoniji. Sićan se prvo, dok nije bilo asvalta po gradu, kad bi pa pljusak, nanijo bi na glavno Raskršće šudera i kamenja za dva auta. Onda bi se to čistilo dan, dva jer nije bilo bagera nego ručni rad, lopata po lopata. Meni proliće toliko lipo figura da mi skoro bude ža kad nestanu cvitovi i kad glavna boja postane zelena.

Čikola me uvik oduševi. Napadaju se kiše, ona ojača, i onda kroz Petrovo polje iđe lagano, lino, ka mali Dunav. Prođe tako pola polja, pozdravi se s Meštrovićem u Otavicama, i učas eto je u Drnišu. Čim prođe most, ki da je udari struja. Počne pinit, ritati se, bisnit, ulaskom u kanjon sva se zabili priskačući kamenje. Nježin huk pritvara se u pismu koju ona piva od iskona. Kao da žuri izaći iz tjesnaca koji je stišće, u malo šire vidokruge jer zna da je tu blizu, na Miljevcima, čeka druga lipotica, Krka, u punom sjaju. Tu čovik ostane bez daha, ostane ničice prid Stvoriteljem šta je taku lipotu da baš nama. Kako onda ne proć malo kanjonom, obroncima Promine, Moseća, uživat u pogledu s Gradine. Bez velikog svita, ova lipota unese mir u dušu čovika, neko blaženstvo. Zapravo, to je i najvažnije. Mladost bude i prođe, strast bude i nestane, samo ova lipota traje i smisao životu daje.

Traganje za srićom

Uvik sam u veljači pomalo melankoličan, što stariji to sve više.
Često mi neki detalji znaju pasti na pamet. Sada se puno govori o varanju s mlikom u dućanima. Ja san ka mulac iša u Crveni križ svojoj babi Ani iz sela Ključa, zadnja pošta Drinovci, donosit američko mliko u prahu u lipoj sjajnoj limenki, skoro tri kila. Pisalo je nešto na njoj amerikanski i bila je njijova zastava, ali ja nisan zna šta to znači. Zna san samo da je taj prah naprosto čarobnog okusa i mi bi ga lizali bez ikakve pripreme. Čini mi se da mi je taj okus i danas u ustima. Jedino je bijo mali problem šta je moja baba, ljuta sirotinja, morala dokazat da je zazbilj sirotinja. Srića da nije imala vozački. Možda nikad ne bi svarila mliko šta krave nije ni vidilo.

Kad čovik vako sve zbroji i oduzme, vidi da vrime stvarno brzo iđe, možda malo i pribrzo. Uvik volin podsitit sve vas, dragi moji štioci, na one dane kad je i u vama bujalo proliće, kad su životni sokovi vrcali na sve strane i kad je život svima izgleda ka obećana zemlja.

Evo, sad će proliće, ali ja teško mogu govorit o nekakvim životnim sokovima. Ma isto se ne dan. Volin barenko se sitit kad mi je glavna preokupacija, i zimi i liti, bilo traganje za srićom. Nisu to ni dvorci, ni auti, ni akcije, ni dionice. Zna to biti oko osme ure naveče nježin slatki glas: Stari, vrime je, ajmo štogod pojist!