StoryEditorOCM
KolumneDRNIŠKI AMARCORD

Letimo ki tice priko kanjona

16. ožujka 2019. - 12:29

Ja užan vako navečer sist, u kući tišina, čujen, u tinelu se govori turski na televizoru, a ja oden na kat i iman svoj mir. Parona doli gleda nesritluke šta se događaju po Istanbulu, a ja provan štogod napisat i štogod se sitit iz davnina. Moran prvo pofalit ove turske serije zbog jedne stvari. Kad oni ujtru sidu za marendu svi za stol, meni pođe voda na usta. Nema šta nema. Ima fritula, jaja, salata, palaćinka, privrtača, sve lipe zlatne boje, ne zna čovik čega bi se prvo mašijo. Divota jedna. I onda počne taratutnja.

Neka rič, neka dvi, ženske unesu smutnju i eto ti zapleta. Lipo je vidit nolike kuće. Kužina ki po igrališta, saloni ki igralište za futsal, a vrtli, moreš u njima zabasat. Lipše i to gledat nega američke filmove. Ode bude miljon ćakula za uru vrimena, a u američkin filmovima bude bar deset mrtvi za uru vrimena i još uspiju povatat sve razbojnike. Kako oni lako barataju s miljonima, mila Gospe. Šta ti je život, šta ti je skromnost. Ja bi bijo zadovoljan barenko s jednon njijovon marendom. O tome kako su in lipe ženske ne smin govorit ka jedan, metimo reć, stariji čovik. A more bit da ovo i moja Parona pročita.

Ruža za Paronu

Tako kad već pišem, uvik mi se potrefi da nešto lipo bude taman dan poslin nega naše novine izađu. Osmog trećog 1494. godine, već san to i pisa, prvi put se spomeno Drniš na papiru. Znači da smo nikidan napunili 525 godina. Sinja je to i gradonačelnik kad je ima baš osmoga susret sa ženama. Lipo je nekad bit i gradonačelnik. Zovneš dvacet i pet žena, lipo proćakulate, popijete kavu i bićerin i zaželite dobro zdravlje. Sve su to bile žene šta rade, šta su matere, neke i bake. Ja san svoju aktivnost po ženskom pitanju reducira na kupovinu jedne lipe ruže za Paronu. Nosijo san je nako uz novine da niko ne vidi. Šta znaš, more ko vidit pa me poslin pilat da šta se pravin frajer pod stare dane kad nisan prvo. Uvik san volijo barenko govorit o ženama. Sve je vezano za njizi. Mater te rodi i goji, žena s kojom stariš dala ti je dicu, a kad ti je muka i kad ti je teško, jopet zazivaš žensko: Gospe moja, pomozi! I moreš ti biti dasa kolko oćeš, sve ti je, sav život, u tom trokutu.

Ja se sav uzdrkćen kad su vako neke obljetnice. Živiš u Gradu šta se za nj zna 525 godina. U tom Gradu ima Limena glazba priko 165 godina, ima Nogometni klub 100 godina, ima Knjižnicu 150 godina, ima Glazbenu školu 70 godina. Ko bi reć da je to ovaj mali gradić šta se odaziva na ime Drniš!?

Teke po teke

Zašto vaki uvod? Pari ono ki mačak oko vruće kaše. Kako smo ušli u Evropu, sada svako malo svi govore o evropskim projektima, a šta je najvažnije i o evropskin novcima. Evropa, kakva već je, ne da novce tek tako. Tribaš se izmučit cili, ispisat brdo papira, napravit puste programe i garantirat da ćeš ti te novce šta ti dadu, ako ti dadu, investirat pametno i produktivno, a ne, ne daj Bože, intrigat. Tako san se ja dočepa sedmog trećeg, ne novaca, nega jednog priopćenja Ministarstva turizma.

Obično kad se daju priopćenja, onda to bude nešto smrtno ozbiljno, upozoravajuće. Ovaj put san baš gušta. Na najvećem sajmu turizma u Evropi, u Berlinu, Drniš i Lošinj su iz Hrvacke finalisti za najbolje od 100 održivih destinacija svita. Na kraju mi četvrti. Ima u tom priopćenju sve nabrojeno, sve one organizacije šta vode računa o turizmu, ekologiji, zaštiti voda, kulturne baštine, okoliša, uopće života i održivosti života i svih biljni i životinjskih vrsta, kao i upravljanje svim tim oblastima. Teke po teke, govorijo san ja, pa počeli turisti i u nas. Ima i ode i kuća i apartmana za afitavat, ima bazena da ćemo uskoro imat i vaterpolo. Letimo ki tice priko kanjona, šetamo uz rub klisura, vozamo se po jezerima, gledamo stare utvrde ka svidoke nekadašnjih burnih povijesnih mijena.

Sve su to naši turistički poslenici predočili na sajmu u Berlinu. Bilo je lipo vidit snimke naše Gradine i kanjona, a cili svit to gleda. Zato furešti ne tribaju ić daleko. Kanjon je tu, OPG-ovi su tu, Promina je tu, zip lajn, šetnica u Kanjonu, Muzej s Meštrovićem, Mauzolej, stare utvrde, stare legende. A spiza? Bolje da ne spominjen. Biće jopet ki sa turskin serijan. Iće mi voda na ust!

25. studeni 2024 13:01