Sićan se kad san oša u Zagreb ka student iz jednog malog mistašca kakav je onda bijo Drniš, nije bilo dana a da se nečim ne iščuđavaš, da se nečem diviš, da se nečim zanimaš.
Jest da san oša učit, ali ajde ti odoli svemu onome šta Zagreb nudi, a Drniš nikad nije ima nit će imat. Prvo, stojiš u Studentskom domu di u sedam veliki trokatni zgrada ima čeljadi skoro ka u Drnišu i svi između devetnaest i dvacet i pet godina. Ajde ti tu budi miran i staložen. Ma kako ćeš?
Jutra u kinu
Čim se makneš zeru dalje, kafića i gostijona mali miljun. Ode kavu, onde amaro il konjačić, i dođe belaj po svoje. Kina je bilo priko dvacet. Najlipša je bila jutarnja prestava u kinu Studentski centar kad bi se dovikivali studenti među sobon. Jednoj curici u filmu šta su je pogodili Indijanci, prva dva reda su složno pivala "Moja mala djevojčica". Kazališta je bilo isto kolko oćeš, ali kad se ne navikneš ka mlad, ne moreš ni kasnije. Mater me je isto pofalila: Neka dite nisi bijo na njijovin prestavama. Ti si iša gori studirat a ne ić po kazalištin. Mater je bila ponosna na tako čvrsta sina šta ne razbacuje novce na trice kakvo je za nju bilo kazalište.
Prvu godinu i mene i moje kolege bolijo je vrat kolko smo se okrćali po ulici za ženskin. Na momente pomisliš da je oko tebe modna revija, nji puno. Nama se po motu odma vidi oklen smo. Mene su oduševljavale gori njijove pijece. Onoj glavnoj, šta je zovu Dolac, nisan moga odolit. Uvik bi uze koju voćku ili čeulju grožđa kad je đir od toga. Najviše od svega meni su se dopadale knjižnice. Moga si u nji uć, uzet knjigu šta ti triba i čitat i pisat cili dan. Niko ti ne smeta, a unutra toplo, divota jedna.
Najsritniji bi bijo kad bi trevijo koga od poznatih faca s televizije. Ja bi se javijo njima ki da smo skupa resli, a oni bi se isto javili, vjerojatno misleći oklen je ovaj budalaš. Ma važno da je veselo. U svemu tome šta san vam samo dijo nabrojio šta Zagreb ima, a Drniš nema, valjalo je izdržat. Da san se u svakoj od onih gostijona i kafića opijo samo po jedanput, posta bi učas pijančina. Najvažnije je da san s društvom uvik ima o čemu lipo prodivanit. Puno tema, puno razgovora.
Ef, ef, ef!
Sada kad san ode, poslin četrdeset i pet godina, Drniš ima još manje čeljadi, još manje kafića, ali lipše izgleda. Zato mi sada, barenko mi šta se dulje sićamo, imamo jednu važnu temu za svaki dan pritresat. Nisu to teme ni sa livog ni sa desnog spektra nego s gornjeg, nebeskog. To je vrime. Zadnji put san se malo raznježijo nad prolićem, kad ono puf, ove nedilje pljesnu nas zima.
Meni je užasavajuće kako puk pije sve one prognoze ni ne misleći o njima. Pusti Sibiri, ledovi, minusi, pazite se bolesnici, ki da će krepa na narod. Uvik je bilo zimi ledeno, nekad više, nekad manje, dok zima ne učini svoje. Ako ti je ledeno, obuči se, naloži vatru, ne ajde vanka. Kupi kruv, pažljivo odaj, čuvaj se leda. Prvo su ljudi po snigu i ledu stavljali gete na postole ili grife i siguro su išli.
Svi se čudu kako je ledeno. Pa ta neće u osmon misecu. Kaže jedan naš mudrac, onda da i pane snig ne bi ga ko ima od vrućine sklanjat. Sad je sve skoncentrirano na to kolko je ralica, kolko se soli prospe i šudera i sve tako.
Kad smo mi bili mulci, mislili smo samo o zabavi i sanjkanju. Drniš ima lipu poziciju. Sav je na brdu i svaka ulica je bila sanjkalište. Najlipše je bilo ić od Svetog Ante pa niz Škaričinu stranu. Strmina velika, a ima puta. Letiš ki metak. Onda bi se vikalo ka upozorenje: Ef, ef, ef! Ja nisan ima saonicu ali san se lipo gruda. Najomiljenije mete za grude bile su najomiljenije cure. Tako se veselilo do duboko u noć.
Onda, ili bolje rečeno, sada ću se jopet vratit na Zagreb. Kad nemaš ništa, ni petnajst kina, ni sedam osam kazališta, dvacet klubova, trista četiristo gostijona, kad nemaš fakulteta nga sva dica poslin sridnje iđu ća, ti se zadovoljiš s onim malim, s jurnjavom na posuđenim sanjkama. Sada kad iđemo usporenijim korakom, kad se pazimo makar malo poledice, ne zaboravljamo onu davnu razdraganu drnišku mladost i glasne povike niz Škaričinu stranu: Ef, ef, ef!