Svake godine kažemo koju o Promini. Nije to planina poput Himalaja, nema tu snježnih vrhunaca niti stravičnih klisura. To je jedna starica što je zalegla u sred visoravni od Knina pa sve do mora. Stoji, odolijeva vjetru, kiši i suncu i ne da se. Kažu za nju da je stara planina. Zato je u njoj puno ugljena, puno boksita, puno finog kamena. Njenih, naizgled skromnih 1148 metara, nisu nekakav veliki izazov.
Još davnih šezdesetih godina prvi put sam se uspeo na Prominu. Moj prijatelj i ja krenuli smo prema vrhu pojma nemajući što sve planina krije na svojim plećima. Vizualno smo pratili vrh i uspili doć. Onaj osjećaj sriće kad dođeš na vrh, a oko tebe lagani zvižduk vitra i kliktaj orlova što bezbrižno krstare užarenim nebom, nisam nikad kasnije doživijo. Panorama koja se otvara, Drniš kao hrpa sitnih točkica u dubini, a u daljini bljesak odsjaja sunca u moru. Sa sjeverne strane vidi se Kninski kraj, svuda uokolo sela razbacana poput dječjih igračaka. Nedaleko vrha dva izvora vode, Mali i Veliki točak. Pri vrhu se nalazi i divan planinarski dom kojim upravlja Planinarsko društvo Promina.
Trail utrke
Prije pet godina Promina je ušla na listu planina na kojima se održavaju tzv trail utrke, trčanje po planini. Deset, dvacet i tricet kilometara. U početku je broj sudionika trke bijo skroman, ali svake godine bivao je sve veći i veći. Sudionici su iz svih država bivše države, a bilo ih je i iz Njemačke i Austrije. Kad ti dođe na utrku oko četiristo takmičara, onda znaš da je još pet šest puta toliko ljudi informirano o Promini i Drnišu, njenoj lipoti i savršenoj organizaciji trke. Ne triba plaćat reklamne oglase. Sad ljudi sami pitaju kad će trka. Šta kompjuterizacija učini ! A sve zahvaljujući entuzijazmu planinara iz Drniša. Na dan trke bude šušura, bude glazbe, pisme, smija. Nagrade takmičarima dile se isprid Planinarskog doma. Bude tu gra i kobasica za sve, bude pršuta i vina, pive i pisme. Pa kako nećeš, bit sritan kad sve to vidiš. Još da si barem malo mlađi pa da i sam potrčeš. Biće trka i ove godine, zbog korone tek krajem ovog miseca.
Trčeš uzbrdo
Tijo san još nešto puno lipo spomenit, a vezano je za Prominu. Ima par godina da je osnovan Biciklistički klub Petar Svačić. Nisu to oni momci šta voze Điro d Italija i slično. To su momci šta voze po planini, po kršu, po gaju. Ima bezbroj staza uz Krku i Čikolu i po Promini da je to čudo jedno. Bilo je u par navrata i više trka po Promini. I ti ljudi o Promini sve znaju. Već neko vrime u Evropi se jača i razvija trend tzv Everestinga. To ti je kad trčeš uzbrdo po planini ili voziš biciklu na način da ukupno u jednom danu napraviš uspon koji je veći od visine Everesta.
Na taj nesvakidašnji podvig odlučijo se mladi Luka Bukarica, predsjednik Kluba. Misecima je trenira po kiši i po suncu, uzbrdo i nizbrdo. Konačno, 13. lipnja, na dan blagdana Svetog Ante, kreno je u šest uri ujtru učinit prvi đir na Prominu. Tako je napravijo ukupno dvanaest đireva gori doli i tako je učinijo 260,04 kilometra. Za to mu je tribalo 21 sat 6 minuta i 56 sekundi. Iša je prosječnom brzinom od 12,3 km. Pri tome je potrošijo 12261 kaloriju.
Ruke su mu pružili, kako on to kaže, Svačići, a bilo je zaljubljenika u biciklizam i iz okolnih mista. Ukupno je zbrojio 8900 m visine, šta je više od Everesta. Svi su bili sritni ki mala dica kad je uspio. Luka je prvi u našoj Županiji šta je učinijo Everesting. Taj trend se sve više razvija pa tako ispada da mi u Drnišu pratimo sve ove suvremene stvari. Najprvo trail, pa zip line na Miljevcima, sada Everesting. Meni ka starijem čoviku drago je vidit mladost kad se nadmeće u vakim stvarima. I oni i ja svjesni smo blagoslova šta je Promina tu, šta je mladi vole, a ona im pruža more radosti. Baš kao i meni kad sam prvi put pri usponu ushićen slušao kliktaj orlova a vjetar zviždao note svoje čarobne simfonije.