Lipo je kad čovik uvati godine, pogotovo kad to prođe skoro lišo, tu i tamo uz četri, pet operacijica, ali najvažnije je da se iđe dalje. Lipo je šta se imaš čega sićat. Bude tu svega i svačega, bude lipi stvari, bude i paštroća, bude muke i tuge, bude sjete.
Najteže se sitit nekad dragih osoba kojih više nema. Prođe ti cilo ditinjstvo, cili život kroz glavu, sitiš se smija i zafrkancije, zajedničkih sanjarenja, planiranja života. Onda vidiš da je neko samo sanja, neko i dosanja. Neko je samo pokuša dotaknit snove, ali život ga nije tijo. Nesta je i on i snovi.
Kad resteš u siromašnoj familiji, familiji u kojoj nema ničega puno osim dice, i snovi budu skromni, rekli bi sada, samozatajni. Budu negdi sakriveni u prikrajku duše, u onom tvrdo zabravljenom škafetinu di se čuva mladost. Ja sam ima, sad vidin, prilično bezvezne snove. Sanja sam imati svoju sobicu u maloj kući od četrdeset pet kvadrata. Preuredili smo špajz, napravili tezu, a u špajzu ja sam dobijo sobu. Krevet, stolić, kantunal, mala noćna lampa i stalažica za knjige. Prozor je gleda u kanjon Čikole. Ma ko mi je bijo ravan. Starci odu leć, a ja upalin malu sviću i do ujtru znan čitat. Kolko puta sam se u mislima zateka na barikadama u Parizu s malim Gavrošem, tijo bi dat ruke Žan Valžanu, tijo bi i ja bit junak našeg doba poput onog Ljermontovljeva.
Sve to prolazi kroz glavu mulca iz Drniša. Ma šta ćeš ti maštat, ta nemaš novaca ni za otić na pašte u slastičarnu. Maštu mi nisu mogli zabranit. Miljun puta sam sanja da sam naresta čovik i da imam i ja svoje trlišano odijelo ki moj ćaća. Nosin ga cilu nedilju, otresan ga od prašine, a onda ga mater subotom pere da bi ga u ponediljak opet moga obuć. Zavidijo san ćaći šta ima tako odijelo i nikako nisan razumijeva mater kad bi mi govorila: Biži dite ća od trliša! Ko se njime usrićijo?! Poslin sam shvatijo kako je moja mater, makar nepismena žena, dobro baratala metaforama.
Kad bi vidijo ponekad čovika u trlišu na kojem bi pisalo Tvornica lakih metala Šibenik, on mi je djelova ka jedna viša dimenzija, ka svemirac, a ne nako liš ki moj ćaća. Napomene moje matere su ipak bile nezaboravne. Uči, paš uvik nosit kolarinu, bićeš gospodin čovik. Ja nisan nikako volijo kolarinu. Nosijo san je u vojski jer sam mora, nosijo san je kad sam se vinča i kad su mi umrli ćaća i mater. S gušton san je nosijo kad mi se sin ženijo. Priznaćete, na ovo godina, nije puno.
Zna sam ljudi koji su uvik imali kolarinu. Bili su cili redni. Uvik obrijani, podastriženi, s opatinatim postolima. To su bili tako nasađeni ljudi. Ja nisan bijo taki.
Taman kad se pojmiš ka čovik, ka čeljade, kad imaš krug ljudi s kojima se družiš i krećeš, dođe vrime da iđeš ća, na studij, u Zagreb. Sve se tada prilomi u tebi. Moj mali svemir, moja oaza mira, moja sobica u kojoj san napisa puno lipi sastava, lipi pismica, lektira, ostala je prazna. Ona u Drnišu, ja u Zagrebu. Umisto šuma Čikole i brektanja vlaka uz Moseć, slušam tramvaje kako buče cilu noć. U Zagrebu nema tišine. Uvik je neka buka.
Rekla je meni stara, čuvaj se dite svakakvih ženski. To ti je veliko misto, svašta tute ima. Budi majko bez brige, znan se ja čuvat. A i koja bi se mene mašila, ja ni šolde, bojin se zabasat po Zagrebu. Bijo san još student kad je umra ćaća. Tek u takim momentima shvatiš šta je bol, ona istinska, ljudska, nepatvorena. I uvik se sitin onog njegovog: Kud god iđeš, dite, neka za tobon ostane ljudski trag. Za čovikom uvik nešto ostane, za pasom niti kost. Uvik se sitim škole. Bude mi žao onih šta su nestali, onih koje život nije ni pazijo ni mazijo. I bude ti žao, bar ti se tako čini, šta je život nekako prebrzo proša.
Ja sam isto nabavijo jedan trlišani komplet, gaće i jaketu. Iman i frontin ki šta mi je nosijo moj ćaća. Ritko ga metnen na se, ali budem skroz ponosan. Ki da čujen tada ćaćine riči: Biće sine i od tebe čovik!
