Volijo bi neko vrime ne čitat novine i gledat televizor. Di god okreneš program i baciš oko, svi govore o Adventu, o adventskin kućican i o svemu živom i neživom šta se po tin kućicama adventskin sprema i prodava. Ima adventskih arambašića, kotlovine, kobasica razni vrsta, sendvića topli i ladni, pića, vina, rakija, sokova, voća, razni specijaliteta osvaklen. Onda jopet, pitanje uređenja mista. Ode miljun žaruljica, ode dva, pari festival elektroprivredničkih dostignuća. Grad svitlosti je samo jedan, Pariz.
Šta je meni najgore, ne da mi se nigdi ić. Volijo bi provat bar neke palaćinke šta rade. Dvista vrsta. I kažu da je to Advent. Ispada da je Advent jedan veliki festival svega i svačega, ili bolje, sajamska priredba di se prodaje svega i svačega. Kad san take stvari gleda u američkin filmovima, te sajmove i prodaje, a tamo je obavezno bila i ona šećerna vuna, meni najljigavija stvar na svitu, nisan moga ni sanjat da će to postat obrazac življenja i kod nas. Definitivno stigla Amerika nama. Ko je nekad moga mislit da će se kod nas slavit i Noć vištica. Ko je mislijo da se mora slavit Sveti Valentin da bi žena shvatila da je voliš. Lipo kupiš ćakuladu i jedan gariful i to bi bilo to. Za ostale dane ko te pita. Zato meni Advent nikako nije jasan. Nekad je to bilo vrime duhovnog preispitivanja, duhovnog jačanja, poput Korizme prid Uskrs. Onda Božić, rođenje Kristovo, kad tako postaviš stvari, zaista bude radost. Ona svitlost Ditetova lišca iz štalice bude svitlost ljudske duše. Nekad je i samo zeru te svitlosti dovoljno da čovik bude sritan.
Tako je i svima nama šta smo trinajstog ovog miseca bili na koncertu Gradskog pivačkog zbora Neuma u Drnišu, u crkvi Svetoga Roka. Mala crkva, kamena, na vrhu Gradine, dominira krajolikom. Program koji su pripremili bijo je kako i dolikuje ovin danima. Sve duhovna glazba. Nekad san zazira od take vrste zabave. Ovaj put koncert od ure proletijo je ki za pet minuta. Bilo je tu pisama iz davnina, korala, modernih autora, ali i gospela. Zanos pivača prilijo se na publiku i onda odma vidiš šta se zbiva kad se iskreno klanjaš Gospodinu i kad pismom zazivaš Njegovu milost i ljubav. Svaki ton, svaki stih, sve je bilo u škvari, izbrušeno do u detalj majstorskom rukom ravnateljice Zbora Jelene Prpa. To je za me bijo pravi Advent.
Lipo je bilo i četrnajstog, dan poslin. U predivnoj zgradi Nacijonalnog parka Krka u Drnišu, svoju knjigu Sakralna arhitektura Drniškog i Skradinskog kraja u XVIII. stoljeću predstavila je mlada muzealka Antonia Tomić. Kad san vidijo tu knjigu, bijo san iznenađen. To je prekrasno monografsko izdanje, knjiga za darovat, bogata pametnim tekstom i prekrasnim slikama. Ko ništa ne zna o životu u ovin krajevima, kad ovo pročita, znaće puno više. Sala puna svita i mladih i starih. Šta je najlipše, autorica je mlada, vridna i pametna. Diš bolje garancije da će vako lipi i pametni knjiga biti još.
Šesnajstog ovog miseca vridni planinari Planinarskog društva Promina imali su godišnji skup di su predstavili kroz film sve živo šta su radili u ovoj godini. Ti njijovi filmovi pare ka da su reklamni turistički filmovi. Pejzaži i motivi fantastični, a muzika šta to prati sve diže. Šta je najdivnije, sve su to napravili sami planinari. Ono šta je krasna specifičnost njijovih predstavljanja rada na kraju godine je domjenak. Poslin pršuta i slični stvari, sve završi s vrhunskin rižoton, puno vina i pive i vrpon kolača. Pa nek oni u kućican pate.
Osamnajstog ovog miseca jopet je bijo koncert Tamburaškog orkestra Drniš i Dičjeg zbora Grdelini šta ga vode tete iz vrtlića. Davno nisan bijo na konceru di na kraju svi pljeskaju u ritmu poneseni arijama i valcerima koje je izabrala meštrovica svoga posla, ravnateljica tamburaša Milka Tomić. Tamburaši su svirali božićne pisme, publika pivala.
U našoj adventskoj ponudi niti jedna kućica, ali je zato bilo pregršt glazbenih i inih kulturnih delicija. Definitivno, to je za me pravi Advent.