StoryEditorOCM
KolumneDrniški amarcord

Činio nas je sritnima

2. kolovoza 2018. - 18:13

Davno san posta svjestan da vrime kad san ja resta sredinom prošlog stoljeća i ovo vrime sada ne mogu se uspoređivati njanci jedan posto. Kad bi ja poče nabrajat šta mi nismo imali, a ova dica sad imaju, ne znan kad bi sta. More bit da mi je najdraže šta nismo imali mobitele i internete i njijove portale. Mi smo od svi portala znali samo za onaj u Trogiru, isprid Katedrale.

Kad je u Drnišu počela telefonija negdi sedandesetih godina, bilo je strepnje ko će i kad dobit broj. Lipi novaca je tribalo skupit pa uplatit. Na kraju, dobili i mi broj. Navodno da uvik moremo zovnit mater kako je. Ona sama je rekla, da dico šta trošite. Ko ja panen neće mene telefon dignit. Kad bi je ja pita jel mi došla žena s rađe, kad san se ja već oženijo, ona bi čvrsto odgovorila "ne" i odma spuštala slušalicu.


Kad se sitin...


Cili ciklus mora je ić isponove. Zato smo se mi, umisto tač skrinova, zabavljali na neke druge načine. Svako malo znali bi otić, po nas desetak, s lopton na Vickušu. To je u Moseću, brežuljak s lipon livadon na vrhu. Dok bi došli do gori, to je parilo ki avantura. Kamenji, šiblje, ljuti gaj i onda livada. Već je dosta pokojnih od te desetorice, ali radost druženja i zajedničkog odrastanja ništa ne more otrat. Tako je i s Gradinon. Veličanstven kanjon, gotovo pa naš dnevni boravak. Kuće su nan bile odma uz rub. Neko vrime smo se takmičili ko će se brže pripet uza škarpu ispod pruge di je iša vlak. Onda nisi ničeg bijo svjesan, sad mi se iz čista mira zamanta kad se sitin šta smo sve radili.

Ja san volijo često ić u Polje. Odma iza Macela počinja je bili put kroz Polje. Stotinjak metara dalje, sam kao istinski samotnjak, resta je ogromni jablan. Ne znan zašto, ali uvik san osjeća strahopoštovanje prema njemu. Nije mu bilo lako izdržavati sunce šta je znalo nesmiljeno pržiti, puste kiše, gromove i bure. On je zaštitnički, ka pravi prijatelj, muča kad bi vidijo nas mulce kako bi ukrali koji kuruz ili grozd. Ovaj moj starac, izmučen od vrimena, poče se sušit. Nedavna nevera bacila ga je doli. Ja ga spominjen jer mi ga je ža, spominjen ga jer je puno nas kraj njeg prošlo i svi smo mu se divili kako je velik i moćan i svi smo ga ćutili ka prijatelja.


Pravi čovik


28.07. subota, bijo je jedan lipi koncert u Glazbenoj školi Krsto Odak u Drnišu. Svirala je na klaviru Sandra Mikulandra Tutavac iz Osijeka, po rođenju Šibenka. Trideset godina bavljenja klaviron jasno se ocrtavalo u prekrasnim kaskadama nota koje nam je podastirala. Program klasičan, Šopen, Šubert, List, Skrjabin, izabran pomno, s puno emocija izveden. Kad je svirala Šubertovu Fantaziju u f-molu opus 103, s obe ruke joj je pomoga vrsni drniški klavirski virtuoz Attila Mesarić, pa su svirali četveroručno. Šteta šta je vaki događaj gotovo pa promaka pozornosti šire javnosti. Zato je barem nas dvadeset u publici zaista uživalo.

Puka bi ka čvrčak kad ne bi reka kako mi je ža ka čoviku šta je umra Oliver. Kad čoviku rečeš samo ime i svi znadu o kome je rič, znaš da je bijo pravi čovik. Jedne davne godine piva je i u Drnišu, na Malon igralištu. Kad bi on piva parilo je da su se taman našli prijatelji i počeli pivat. O moru, galebu, ljubavi sritnoj i nesritnoj, o Domovini, o Hajduku, o svemu šta malog čovika more uzdić i učinit sritnim. Navikli smo se na Olivera, ki šta smo se navikli da u Splitu vidimo kampanel Svetog Duje. On se meni pari ka jedan dragi kampanel u našim dušama. Lipo je reka pjesnik, kad umire Čovjek, Zemlja postaje bogatija za jednu raku, a srce za jednu ranu. Neka mu dobri Gospodin osvitli njegove nebeske pute!

27. studeni 2024 03:38