Pisa sam puno puta o DOŠK-u. Ne moreš uteć od samog sebe i onoga šta te čini čovikom, Drnišancom. DOŠK je siguro to. Priko šezdeset godina ih gledam, bilo je igrača i igrača, puno ih pamtim, a dosta ih se i zaboravi. Takav je usud ljudski.
Ima tome više godina, kaže meni moj mali, koji je ono ćaća čovik šta dođe sa šeširom na igralište, dođe u dresu i trče krugove? Siguro je stranac, pari star, a trče ki momak. To ti je, dite moje, Keko! Maloga je fascinirao oniži atletski razvijen čovik, sav sazdan od mišića, a krugove odvaljuje ki od šale. Mora sam onda malome ispričat cilu štoriju, baš vako ki vama, poštovani moji čitatelji.
Od Austrije do Australije
Roko Ille zvani Keko rođen je u Drnišu 2. 8. 1942. godine. Ćaća Vice, zvani Rudi, kaliger, mater domaćica. Tako je i Keku dopalo u dilu da i on bude zanatlija ki ćaća mu. Tako je završijo lipo za bravara. Šta je moglo radničko dite radit i zabavit se ? Već od 12-te godine Keko svira u drniškoj limenoj glazbi, a s 12 godina je prvi put oša i na Podvornicu, na travnjak. Tada je DOŠK vodijo i trenira Drnišanac Dane Kušpilić. Odma je vidijo da mali Rudov, kako to ode reču, ima mota za nogomet.
Čvrst, nabijen, brz, ljubi ga lopta, ma divota dite gledat. Svi doškovci su tada, pa i Keko š njima, uvik bili puni špirita. U svakoj utakmici se ginilo, pa ko sa štitom, ko na štitu. Odma su treneri vidili di će Keko najviše vridit. Igra je kalfa. Trči gori, trči doli, dili lopte, ako triba i cili dan. Taman kad se ustabilijo u momčadi, mora je u vojsku.
Kad sam jedanput priča š njime, iskreno je prizna kako je uživa igrajući u DOŠK-a. Svi te znaju, a ženske oči lete i za njin i za njegovim kolegama. Šta ćeš, kud ćeš, ode Keko u vojsku, najprvo u Pulu, bila je to mornarica. S guštom priča kako mu je njegova nogometna vještina i umijeće sviranja saksofona uvelike sve olakšalo. Prizna je pošteno, iz mornarice je izeša ka bolji čovik. Od svih onih očiju šta su njega gledale, Keku su osvojile oči Mande Vicićove, njegove životne pratilje s kojom je dilijo sve.
Potrba ka potrba stisla, i ode Keko u Austriju. Dvi godine je igra u LASK Linzu. Vidijo ga menadžer i dovejo u klub. Igrom slučaja čuveni Franjo Glazer šezdesetih godina ga vraća u NK Zagreb, a nedugo zatim, posredstvom ondašnjeg tajnika Nogometnog saveza Ante Pavlovića, odlazi u Australiju. Najprvo je oša on, a za godinu je došla njegova Manda i mali sin, a drugi sin se rodio u Sydneyu. Nije Keko mirova. Igra je u Jugalu, pa onda u Panheleniku, timu grčkih iseljenika. 1976. se vraća u Zagreb riješiti Višu trenersku školu pa se opet vraća u Melbourne. Bijo je i trener Melbourne Croatie, a pridava je nogomet i na njijovom fakultetu. Od 2006. je u mirovini.
Među 11 idealnih
Kad sam u svoje vrime pisa o sestri šta živi u Klivlendu, uvik bi reka kako ona nikad nije pristala volit Domovinu. Uvik joj se sveže grop u grlu kad na telefon pita je li iko umra, jesu li rodile koštele i ima li u Čikoli vode. Ona živi svoj američki život sanjajući Petrovo polje, Gradinu i kanjon.
Keko je nešto sasvim drugo. Od ukupno 46 godina provedenih u Australiji, on je dolazijo u Hrvacku 45 puta. Da, dobro ste pročitali, 45 puta. Svake godine on i njegova Manda dođu i budu ode po tri miseca. Ovo lito doće i sinovi s nevistama i 6 unučadi, 4 momka i 2 cure.
Ode Keko uživa. Sa svojim starim društvom, Antom, Lićom, Nikom i ostalima, popije se gemišt, malo proćakula i naprosto gušta. Prebiru se uspomene, siti se Keko i ćaće Rudog, i vridne matere, brata, sestre, Domovinskog rata. Ponajviše se siti DOŠK-a. U neformalnoj anketi njegovo ime je među 11 idealnih u 100 DOŠK-ovih godina. Nije mu ža ni dolara potrošenog na putovanja. Kaže ponosno, ja sam poput Blaženoga Alojzija, u ljubavi spram Domovine i rodnoga kraja ni od koga se ne dam natkriliti!