Vajalo se rano dignit, ma, to mi ovi put ni teško palo, nedilja je pa ne gren u školu, vengo u – kućice. To me dida vodi vatat kućice. Uputili se mi priko grada put Turske kule, lipo u Poljud. Sitan i mršav, ali žilav i pun force, dida nan je dava ritam. Još malo i evo nas na more. Poljud leži između Marjana na jugu i Malega rata na sjeveru.
Odamo uz more, a iza nas žica, vojska, ne more se daje. Na vrju kose tupine vidin jednu sivu drvenu kapunjeru, s crvenon zvizdon.
Već je zateplilo. More plitko, čisto, bistro, vanka sitno žalo. Omar san sinja jednega volka. Ponosno ga kažijen didi i pitan:
– Kakve su ti te kućice, reci mi kako izgledaju da i' i ja moren nać?
– Evo ovake, obične, kafenkaste oli zelenkaste – kažije mi jednu polovicu škojke.
– Ajme, nevidin...